Дмичић: Дејтон темељ уставног и правног поретка
Дмичић је истакао да је Дејтонски споразум замишљен је као компромисни и одржив модел функционалне демократске земље са високом ентитетском аутономијом, сложеним системом вета и етничким принципом политичке репрезентације и одлучивања с циљем заштите кнститутивних народа.
- Његова кључна вриједност је у томе што је зауставио ратне сукобе и успоставио мир, али и обезбиједио да се прихваћеним уставним поретком и промјенама унутрашње структуре политичкоправног система успостави другачија стабилизација и њено конституисање као суверене, уставне и правне државе - навео је Дмичић.
Он је истакао да је Дејтонским споразумом створен оквир консензуса страна у дотадашњем сукобу, али да су са временом настале бројне блокаде, спорне реформе и дубоко политичко неповјерење.
Дмичић је указао да је институција високог представника, као доминантног политичког чиниоца и сувереног правног и политичког господара, довела до класичног протектората.
Умјесто својеврсног савременог међународног протектора, уставотворца и законодавца и доносиоца бројних одлука, каже Дмичић, институција високог представника је превенствено требало да буде међународни гарант спровођења цивилних аспеката мировног споразума.
- Његово посредовање морало је бити окончано са успостављањем одговарајућих правних и политичких, односно институционалних претпоставки за нормално и самостално функционисање уставног поретка у БиХ - рекао је Дмичић за Срну.
Он је истакао да је дјеловање високог представника, чије су бројне одлуке супротне уставном поретку, посебно у контексту бонских овлашћења, неопходно посматрати у вези са улогом Савјета за примјену мира, који је према ставу Европског суда за људска права "тијело неформалне групе држава", дакле са обиљежјима нелегалног и нелегитимног статуса и овлашћења.
Дмичић истиче да у БиХ постоји могућност компромиса, али да она зависи од три кључна услова.
Потребно је, сматра он, стварно политичко опредјељење за међусобно признање и уважавање и да сваки од народа прихвати да БиХ може функционисати само као заједница различитих идентитета и интереса.
- Неопходно је развити културу разговора и дијалога у којима се политичке разлике не доживљавају као пријетња, већ као преговарачки простор и могућност наласка рјешења. Компромис захтијева и спремност да се воде тешки разговори о подјели и вршењу надлежности, рјешавању спорова и блокада, механизама координације и европским реформама – без очекивања или тражења да неко са стране наметне рјешење - појаснио је Дмичић.
Он сматра да питање могућности повратка на изворни Дејтонски споразум отвара сложену расправу на основама међународног права, уставног поретка и политичке реалности.
Према Дмичићевим ријечима, иако је реторички врло присутно у јавном простору, правно гледано, повратак на првобитно стање 1995. године готово је немогуће из неколико кључних разлога.
- Према међународном праву Дејтонски споразум није само историјски документ, већ и уставноправни оквир који се развија кроз праксу, одлуке Уставног суда БиХ, међународне стандарде, политичке споразуме и "покрете и иницијативе за уставне промјене", који су се природно надовезивали на његов почетни текст - нагласио је он.
У међународном праву, додао је Дмичић, једном успостављени мировни споразуми не враћају се уназад, већ се мијењају или престају важити само новим консензусом уговорних страна - потписница.
Он је навео да је унутрашње право БиХ током 30 година прошло кроз дубоке трансформације, те су се преносом или преузимањем из ентитетске надлежности, најчешће без сагласности ентитета и уставних промјена, супротно изворним дејтонским рјешењима, умањиле надлежност и аутономија ентитета.
"Све ове промјене настале су кроз уставна тумачења и међународне обавезе - посебно кроз пресуде Европског суда за људска права – и чине саставни дио савременог правног поретка. Ове реформе су правно интегрисане и не могу се једноставно поништити без стварања правног вакума и озбиљног нарушавања континуитета власти", рекао је он.
Међународни актери, посебно ЕУ и САД, истакао је Дмичић, традиционално инсистирају на реформама које подразумијевају координисаније и ефикасније државне механизме, сматрајући то предусловом за европске интеграције.
- Тај приступ, иако правдан техничким и интеграцијским аргументима, објективно се чешће поклапа са бошњачким политичким концептом јаче централне и унитарне власти него са ентитетским инсистирањем на широкој аутономији - навео је Дмичић.
Дмичић каже и да је потребно имати у виду да још увијек у БиХ постоје политичке снаге које призивају интервенцију међународне заједнице у фукционисању државних институција, што изазива сумњу у њену независност и непристраснос.
- Реалност показује да дубоко укоријењено неповјерење и различите националне визије БиХ одржавају сталну потребу за међународним посредовањем. Стога, иако није немогуће, домаћи компромис без страног фактора више је идеал него изгледан политички сценариј - навео је Дмичић.
Према Дмичићевим ријечима, БиХ ће вјероватно и даље функционисати на споју домаћих преговора и међународне подршке, уз могућност да се тек дугорочним политичким сазријевањем отвори простор за истински унутрашњи договор и враћање и остваривање изворних дејтонских рјешења.
Он сматра и да је тешко очекивати да ће велике силе, а посебно САД у догледној будућности потпуно препустити рјешавање функционалних проблема БиХ искључиво домаћим политичким актерима.
- Разлог није само у унутрашњим приликама у БиХ, већ и у геополитичкој и геостратешкој логици којом се руководе велике силе - нагласио је Дмичић.