Порука Вилема Дафоа: Позориште је више од забаве, оно је уточиште у свијету подјела и друштвених мрежа
Аутор овогодишње међународне поруке је истакнути глумац Вилем Дафо, који је имао част да својим ријечима обиљежи овај значајан датум посвећен театарској умјетности.
На Великој сцени Народног позоришта Републике Српске, поруку ће прочитати глумица Сњежана Мишић, непосредно прије извођења представе "Госпођа Олга", копродукције Народног позоришта Републике Српске и Народног позоришта у Београду.
Порука Вилема Дафоа гласи:
"Ја сам глумац, и то првенствено познат као филмски глумац. Међутим, ја сам дубоко укоријењен у позоришту. Био сам члан Вустер групе од 1977. до 2003. године, гдје сам радио на оригиналним представама у простору "The Performing Garage“ у Њујорку, као и на турнејама широм свијета. Радио сам и са редитељима као што су Ричард Форман, Роберт Вилсон и Ромео Кастелучи.
Данас сам умјетнички директор Позоришног бијенала у Венецији. Та позиција, догађаји у свијету и моја жеља да се вратим позоришном раду снажно су обликовали моју вјеру у позитивну снагу и значај позоришта.
На самом почетку ангажовања у Вустер групи, позоришној трупи из Њујорка, често се дешавало да нам на представе дође мали број гледалаца. Важило је правило да можемо отказати представу уколико има више људи у публици него на сцени. Али, ми то никада нисмо учинили.
Многи чланови трупе нису били школовани глумци, већ су долазили из различитих сфера и заједно стварали позориште – иако идеја да „представа мора да се настави“ није била наш прави мото, осјећали смо обавезу да одржимо сусрет са публиком.
Често смо током дана имали пробе, а увече представљали материјал као рад у настајању. Понекад бисмо годинама радили на једној представи, док смо се издржавали турнејама са старијим представама. Вишегодишњи рад на некој поставци би ме умарао и пробе су ми понекад биле напорне, али то приказивање рада у настајању увијек је било узбудљиво – чак и када би малобројна публика немилосрдно показала колико је људи које заиста занима оно што радимо.
То ме је само подсјећало да, без обзира на број присутних, публика постаје свједок који позоришту даје смисао и живот. То је исто као што у коцкарницама постоји знак на којем пише: "МОРАТЕ ДА БУДЕТЕ ПРИСУТНИ ДА БИСТЕ ПОБИЈЕДИЛИ“. Заједничко искуство у реалном времену, чин стварања који је некако осмишљен, али увијек на другачији начин, свакако је очигледна снага позоришта.
Друштвено и политички, позориште никада није било оволико важно и неопходно за наше разумијевање нас самих и свијета.
Нове технологије и друштвене мреже су ствари о којима се не говори, а оне обећавају повезаност, премда се чини да су истовремено и раздвојиле и изоловале људе. Ја свакодневно користим рачунар, иако немам друштвене мреже, а чак сам и претраживао себе на Гуглу и користио вјештачку интелигенцију да бих дошао до неких информација.
Али човјек мора да буде слијеп да не примијети да нам пријети опасност да замијенимо људски контакт – контактом са уређајима. Иако неке технологије могу бити корисне, проблем се крије у томе што не знамо ко се налази иза њих, а то доводи до кризе истине и стварности.
Док интернет може покренути питања, он тешко успијева да преслика осећај дивљења који позориште ствара. То дивљење заснива се на пажњи, ангажовању и спонтаној заједници оних који су присутни у кругу акције и реакције. Као глумац и позоришни стваралац, и даље вјерујем у снагу позоришта.
У свијету који дјелује све више подијељен, контролисан и насилан, наш изазов јесте да избјегнемо пропадање позоришта и његово свођење на комерцијално предузеће које нас забавља тако што нам одвраћа пажњу, или на пуког институционалног чувара традиције. Умјесто тога, треба да његујемо способност позоришта да повезује људе, заједнице и културе, и да прије свега поставља питања о томе куда идемо.
Квалитетно позориште доводи у питање начин на који размишљамо и подстиче нас да замислимо оно чему тежимо. Ми смо друштвена бића и биолошки смо створени за контакт са свијетом. Свако чуло нас води ка сусрету, а кроз тај сусрет стичемо јаснију представу о томе ко смо.
Кроз причу, естетику, језик, покрет и сценографију – позориште, као укупна умјетничка форма, може да нам покаже шта је некада било, шта сада јесте и какав би наш свијет могао да буде."