Плотан: Централне банке ће превазићи геополитичке изазове ако науче да играју "Ризико"
- Замислите да сте економиста у централној банци и умјесто да гледате у ексел табеле и сложене економетријске моделе, гледате у мапу свијета и пластичне тенкове на њој, с коцкицама у руци. Испред вас се налази мапа популарне игре "Ризико", само адаптирана на реалне околности у свијету. Међутим, ваш циљ није да освојите свијет и постанете нови Наполеон, већ да одржите стабилност националне економије док се цијела табла тресе. Осим што је то забавна `тим-билдинг` активност, ово би врло лако могло бити будућност монетарне политике - навео је Плотан у колумни.
Колумну Плотана Срна преноси у цијелости:
Традиционални макроекономски модели анализирају готово савршено уређен свијет, што стварни свијет свакако није. Геополитички шокови сада се преносе на финансијска тржишта и реалну економију за свега неколико минута, док пуни ефекат монетарне политике и даље стиже у просјеку тек након 18 мјесеци.
Од рата у Украјини, преко ривалитета САД и Кине, до постављања нових санкција, глобални геополитички изазови показују да се националне економије понашају мање као уџбенички примјери, а више као противници у стратешкој игри.
Можда би централни банкари требало да позајме коју страницу од војске и окушају се у ратним симулацијама.
На исти начин на који војска игра симулације да се припреми за рат, централне банке би могле да играју игре како би се припремиле за спољне шокове, поремећаје на тржиштима и економске падове у периодима високе геополитичке неизвјесности.
Сви смо упознати с друштвеном игром "Ризико". Ратне симулације су заправо веома сличне. Оне укључују мапу, реалан сценарио, два или више играча, скуп правила, реалне циљеве и коцкицу која уноси елемент случајности.
Министарство одбране Уједињеног Краљевства дефинише ратне симулације као "технику доношења одлука која обезбјеђује структурисано, али интелектуално ослобађајуће окружење у којем је безбједно гријешити, како би се испитало шта функционише, а шта не, и то обично по релативно ниској цијени".
Шездесетих година прошлог вијека Пентагон је спровео серију тајних симулација, познатих као "Сигма И-64" и "Сигма ИИ-64", како би предвидио исход америчког војног ангажовања у Вијетнаму.
Резултати симулација су, између осталог, показали да чак ни пола милиона америчких војника не би обезбиједило побједу, да ће ваздушна моћ имати ограничен стратешки утицај и да ће се јавно мњење оштро окренути против рата. Пошто су симулације са запањујућом тачношћу предвидјеле готово све исходе рата, Х.Р. Макмастер их је описао као "језиво пророчанске".
Ратне симулације очигледно нису кристална кугла и сигурно не могу централним банкама да кажу за колико базних поена треба да се промијене каматне стопе. Али оно што могу да постигну ефикасно јесте да разбију ограничење конвенционалних економских модела и приморају доносиоце одлука да се суоче с непријатним, високоутицајним могућностима.
Неке институције већ почињу да експериментишу са структурисаним стратешким симулацијама. Европска централна банка користи сценаријско хоризонтално скенирање, федералне резерве повремено спроводе геополитичке тестове ризика, а банка Енглеске анализира домино ефекте ризика. Међутим, ове вјежбе су ограничене и често одвојене од основних процеса формирања политике.
Амбициознији приступ био би интеграција ратних симулација у редовне монетарне расправе, слично томе како војска укључује такозвану анализу "црвених тимова" у сваку већу операцију. Ратне симулације које би спроводиле централне банке могле би окупити економисте, стратегисте, дипломате и технологе у истој просторији како би разговарали о различитим политикама.
У мултиполарном свијету, у којем се монетарна политика све више преплиће с геоекономијом и безбједношћу, приступ кроз ратне симулације би приморао креатопе монетарне политике да размотре како могући спирални ефекти санкција, поремећај поморских рута, изборни шок или прекид глобалних ланаца снабдијевања утичу на финансијска тржишта и реалну економију.
Ратне симулације не би само обавијестиле централне банке о могућим геополитичким развојима, већ би понудиле и приједлоге за конвенционалне и неконвенционалне монетарне одговоре.
У новембру 2008. године, приликом посјете Лондонској школи економије, краљица Елизабета Друга питала је економисте: "Зашто нико није видио да ово долази?", мислећи на финансијску кризу 2008. године.
Неколико мјесеци касније, Британска академија јој је послала формално писмо с одговором. У њему је наведено да је криза настала због "неуспјеха колективне маште многих паметних људи".
Да би се избјегле сличне економске епизоде у будућности, централне банкаре треба подстицати да размишљају изван доминантне економске школе мишљења, а ратне симулације су један од могућих интелектуалних путева.
Централна банка БиХ и Народна банка Србије већ укључују геополитичке ризике у своје редовне анализе, јер су већ поучене болним лекцијама из хиперинфлације деведесетих. Међутим, прелазак на амбициозније ратне симулације, које би окупиле економисте, дипломате, стручњаке за енергетику и безбједност, омогућио би им да иду корак даље.
Тимови Централне банке БиХ и Народне банке Србије могли би у једној симулацији играти сценарио у којем долази до наглог поремећаја снабдијевања енергентима из Русије или Блиског истока, праћеног новим санкцијама.
У таквој игри би се видјело како брзо инфлациона очекивања могу да се одсидре, како девизне резерве реагују под притиском и који би комбиновани одговори /конвенционалне каматне стопе, макропруденцијалне мјере или неконвенционалне интервенције/ били најефикаснији прије него што шок постане неконтролисан.
На тај начин би се унапријед идентификовале слабе тачке и припремили протоколи који данас недостају. Ратне симулације нису гаранција савршених одлука, али су моћан алат да се избјегне понављање историјских грешака и да се колективна машта економиста коначно пробуди.