Милисав: Марфију не прија пензија
Колумну преносимо у цијелости:
Из његових наступа избија фрустрација што су сви његови планови, сав његов труд, пажљиво усмјерени против Републике Српске, завршили неуспјехом. Посебно га боли чињеница да је Милорад Додик, као главна мета тих операција, не само политички "преживио", већ из свега изашао још снажнији.
Марфи тако говори о "збрканој" америчкој политици према БиХ. Необична дијагноза од човјека чија је политика била крајње једноставна: притисци, санкције и стални покушаји слабљења Републике Српске. Сада, пред избор новог високог представника, покушава да убједи међународну заједницу да ОХР мора опстати у пуном капацитету, дакле са бонским овлашћењима и свим алатима принуде, јер без тога, по његовом схватању, нема "заштите БиХ". Другим ријечима: без страног управника с неограниченим овлашћењима, систем не функционише. То је Марфијева слика демократије. То изјављује особа која је, уз Шмита најодговорнија за све кризе у претходних 5 година.
Очигледно му не прија пензионисање па је још увијек опсједнут Републиком Српском и Милорадом Додиком.
Нова америчка администрација очигледно прави отклон од таквог приступа. Без туторства, без наметања, без експеримената над народима који овдје живе. Домаћи лидери и домаћа рјешења умјесто страних управника и амбасадорских диктата.
Тужан је Марфи и што одлази Кристијан Шмит, његов најближи партнер у покушајима политичког гушења Републике Српске. Можда је вријеме да заједно напишу и мемоаре.
Било би то вјероватно корисно штиво и за неке будуће дипломате, као подсјетник да се народима не може управљати издалека, с мапом у једној и санкцијама у другој руци. Посебно не народима који добро знају ко су, одакле долазе и зашто не пристају да се одрекну онога што им припада.