Новинарка Радија Београд о "Олуји" и избјеглиштву: Наши животи се дијеле на прије и послије колоне (ВИДЕО)
Драгаш Вуковљак, у разговору за РТРС, говори о сјећањима на те страшне догађаје, о изгубљеном завичају и начину како га чува у срцу.
Све је почело у августу 1991. године напуштањем дома у Госпићу. Четири године касније, такође у августу, нашла се у избјегличкој колони.
- Моја "Олуја", мада ја и не волим да зовем то "Олујом", јер нам је тај назив наметнут, ја то зовем колона, почела је четири године раније од онога што се данас зна и о чему говоримо. Почела је исто у августу. Тај мјесец ми није нешто драг у животу, доста лоших ствари се десило. Крајем августа смо морали да напустимо Госпић, ја сам тада имала 17 година. Чекало ме много тога лијепог у животу, требало је да упишем четврти разред, да полажем матурски, да имам матурску забаву, да идем на екскурзију... Много тога лијепог је требало да се деси, међутим није се, нажалост, десило. Почео је рат, постали смо избјеглице - почиње причу Ђурђица.
Четири године до "Олује прошле су, прича Ђурђица, у покушају да повежу конце свог живота.
- Прошле су у сталном сељакању, раздвојености која нас је много погађала. Ја сам била раздвојена од остатка породице, пошто сам дошла у Београд и ту уписала факултет, па сам сваки слободан тренутак користила да одем код њих, да будем што дуже тамо. Хвала Богу па ме тај егзодус 4. август 1995. затекао тамо с њима, јер не знам како бих преживјела тих 10-15 дана да не знам ништа о њима - каже она.
Од избјегличког статуса, од чињенице да си постао избјеглица гори је само, каже Ђурђица, губитак блиске особе.
- Гори је једино губитак живота. Са ове дистанце то заиста тако изгледа и да ми неко каже да морам то да преживим поново, не знам, било би ми јако тешко. Тешке су то биле године. Није само материјални губитак стана, посла, мада је то мојим родитељима јако тешко пало, јер су били људи који су у том моменту били млађи него ја сада, али имали су уређене животе, имали су посао, стан, неки потпуно нормалан живот. Њима је било тешко, било је тешко мени, оним старима још више. Свако је на неки начин губио - прича Ђурђица.
Каже да сваке године изнова преживљавају колону и да се њихови животи дијеле на дио прије колоне и дио послије колоне.
- Та колона нас је некако спојила, тај наш претходни и садашњи живот на неки тежак начин. Мада онако кад човјек размишља, тај август 1995. јесте био мјесец страдања, али је био и мјесец преживљавања. Када сада размишљам о томе, размишљам да је срећа што смо дошли, што смо сви преживјели. Хвала Богу, читава породица је остала на окупу, нико није страдао. А свашта је могло да се деси у тој колони. Знам шта се десило на Петровачкој цести, на неким другим мјестима. Хвала Богу ми смо то избјегли, али кад размишљам о тим данима, основно осјећање је страх, не страх за себе, већ за ближње, да ли ћемо сви изаћи, наћи се - прича Ђурђица.
Додаје да је најтеже било док се читава породица, расута у колони, није окупила у Бањалуци.
- До Бањалуке смо практично дошли свако из неког другог правца и свако неким својим превозним средствима. Тако да је било заиста тешко тих првих два, три дана. И у Бањалуци је било тешко. Биле смо сестра, мама и ја, два дана можда и више, сад више и не знам тачно. Били смо на ледини, на отвореном, падала је киша и све те дане је падала киша. Међутим, када смо се сви пронашли и када је дошао тата и остатак фамилије, онда је било лакше. Било је тешко, путовало смо послије тога још седам, осам дана. Не знам кад смо тачно стигли, мислим да је требало десет, једанаест дана на трактору, на отвореном сунцу, киши... Када смо дошли овдје, нисмо сами себе препознали у огледалу. Тешко је било, али било је важно сачувати животе и то је суштина свега овога - каже Ђурђица.
У Београду је почео нови живот - завршила је новинарство, пронашла запослење, почела да пише о завичају, колони, српском страдању, а потом издала и књигу поезије о тој теми - "Јер ми смо иста крв". И данас чува сјећања на завичај, преноси истину о српском страдању са жељом и надом да нико никада неће доживјети колону и егзодус попут оног који су она и њени земљаци проживјели.