Тадић: Унитарна БиХ није историјско насљеђе, него политички пројекат

Огњен ТадићФото: РТРС

Текст објављујемо у цијелости:

Зукан Хелез у својим изјавама опет пита зашто постоји Република Српска, као да је она привремена околност коју би неко политичком одлуком могао једноставно поништити. Та мантра полази од фалсификата да је унитарна БиХ "природно стање", а да су ентитети, посебно Република Српска, историјска и политичка аномалија коју треба превазићи.

Када год у БиХ чујете некога да тврди како је унитарна БиХ "природно стање", одмах можете знати да је ријеч или о политичком идиоту који не познаје историју па због тога лупета, или о прикривеном муслиманско-бошњачком националисти који концептом унитарне државе жели остварити оно што политичким путем не може отворено да каже - муслиманску доминацију над цијелом територијом БиХ.

Треће могућности, када је ријеч о озбиљној политичкој расправи, заправо нема, јер историја простора данашње БиХ не потврђује тезу о унитарности као њеном природном стању. Напротив, од почетка до данас говори о сложености, територијалној подијељености, различитим центрима власти и равнотежи између појединих земаља и области.

Због тога сложеност унутрашњег уређења БиХ није само посљедица Дејтона. Није новотарија измишљена због Републике Српске. Није настала у рату деведесетих, нити је посљедица "српског сепаратизма", како се данас често представља, него је Дејтон посљедица дуге историје сложености политичке организације овог простора која је много старија од свих савремених националних политика.

Вријеме Котроманића

Погледајмо средњовјековну карту простора данашње БиХ. У титулама Котроманића не појављује се једна апстрактна "Босна", организована као јединствена територија, него читав низ земаља којима владар влада. У тој политичкој стварности различите земље нису биле само географске ознаке, већ дио стварне структуре власти са засебном организацијом, политичким и географским идентитетом.

Чак је и картографима Вашингтонског и Дејтонског споразума била јасна та историјска законитост. Тако данас постоје кантони у чијим се називима понављају средњовјековни називи попут Босне, Херцеговине и Подриња, а неке територије кантона са новим називима видљиво се преклапају са просторима Усоре, Босне, Соли, Западних страна итд. Истовремено, почетни дио титуле Котроманића "Краљ Срба..." скоро идеално се подудара са историјским идентитетским коријеном Републике Српске, повезаним са српским становништвом које се као велика већина задржало на половини простора данашње БиХ упркос исламизацији и западним насртајима.

Од Османлија до Дејтона

Ни османско уређење није представљало једноставну, хомогену и унитарну организацију какву данас подразумијевају заговорници Сарајева као јединственог политичког центра унитаристичког уређења. И тада је простор био организован кроз различите територије, са промјенљивим границама, надлежностима и сукобљеним центрима, посебно око Бањалуке, Сарајева и Травника као повремених сједишта турске власти.

У вријеме Аустро-Угарске ствари постају још јасније. Постојала је сложена унутрашња административна организација, а посебно је значајно што су Херцеговина и Босна и даље посматране као двије различите земље кроз своје историјске и регионалне посебности.

У Краљевини Југославији настају области, убрзо потом и бановине. Поново нема никаквог "природног" унитарног модела који би захтијевао да Сарајево буде политички центар цијелог простора. Напротив, паралелним развојем Врбаске и Дринске бановине двадесети вијек је коначно донио потпуну равнотежу Бањалуке и Сарајева.

У социјалистичкој Југославији простор данашње БиХ постоји као сложена идеолошка политичка заједница са више регионалних центара.

Од Дејтона до данашњих дана

Долази Дејтон. И од‌једном се појављује теза да је све оно што је потврђено Дејтоном наводно само привремено одступање од "природне" унитарне БиХ.

То није тачна историја. То је ретроактивно писање "историје" из данашње политичке потребе, јер ако је унитарна држава заиста природно стање овог простора, онда се поставља једноставно питање када је тачно та "природа" била на д‌јелу? У средњем вијеку није. Није ни у османском периоду ни у Аустро-Угарској. У првој и другој Југославији исто тако није. У савременој БиХ? Такође не.

Сарајево и Бањалука: ривалство старије од Републике Српске

Ни данашњи ривалитет Бањалуке и Сарајева није настао стварањем Републике Српске. Република Српска јесте Бањалуци дала нове политичке функције примјерене главном граду, али није она створила саму чињеницу да овај простор има више политичких и културних центара.

Однос Бањалуке и Сарајева није производ Дејтона, него посљедица чињенице да се на простору данашње БиХ историјски укрштају различити регионални идентитети и простори, путеви, политичке структуре и центри моћи.

Међутим, политичко Сарајево не полази од историје БиХ каква јесте, него од жеље да је историја била другачија.

Не полази од Бањалуке као политичке чињенице, него од жеље да се политичка чињеница Бањалука поништи.

Занемарује да политички центар није само адреса институција, већ је резултат историје, демографије, економије, географије, политичке моћи и спремности других дијелова државе да га прихвате као свој центар.

Политичко Сарајево: радионица за фалсификовање историје

Тврдња да је унитарна БиХ њено "природно стање" је политички програм, а када се тај програм представља као историјска нужност, проблем више није само у политичком неслагању. Проблем је у фалсификовању саме полазне тачке.

Сарајевска идеја унитарне БиХ историју не узима као полазиште, него као материјал који треба преуредити и прилагодити политичким циљевима. У тој интерпретацији више политичких центара постаје проблем, а рјешење је увијек исто - још више политичке моћи концентрисане у Сарајеву.

Ту долазимо до можда најтрагикомичнијег апсурда. Сарајево је у правном поретку БиХ чак четири пута означено као главни град - БиХ, Федерације БиХ, Кантона Сарајево и, апсурдно, Републике Српске. Ипак, што више прописа Сарајево проглашава главним градом, то се јасније види да Сарајево никада није постало стварни политички центар цијеле БиХ. И у том грму лежи силна фрустрација коју Сарајево прије свега има у односу на значај Бањалуке.

Дејтон је логична посљедица историје БиХ, а не неправедан мировни споразум

На крају крајева, зашто би баш централизација била историјска нормалност, а децентрализација историјска аномалија? Зашто би Сарајево било "природни" центар, а Бањалука само привремена посљедица Дејтона? Зашто би било чија политичка самосталност у БиХ била представљена као пријетња држави, док би политичка доминација једног центра била представљена као њено јачање?

На та питања историја нема одговор који би подржао унитаристичку тезу.

Унитаристичка амбиција може некоме бити тема политичке расправе, али не може бити представљана као нешто што је историја већ одлучила, јер историја БиХ није прича о томе како је један центар постепено стекао право да управља свима осталима, ма колико се у политичком Сарајеву Зукан Хелез и остали трудили да у то убиједе себе и све друге око себе.