Епископ Сергије: Халал реиса Кавазовића
Текст преносимо у цијелости:
Тешко је наћи праве ријечи којима би се описала сарајевска грозница изазвана свенародним испраћајем генерала Ратка Младића, човјека који је у најтежим временима стао на чело Војске Републике Српске, захваљујући којој српски народ није завршио у Јасеновцу, Јадовну, Старој Градишки, Јастребарском, Гаравицама, Пребиловцима и Шушњару, као што се то десило неколико деценија раније.
Да није било Војске Републике Српске сасвим сигурно не бисмо били овдје гдје јесмо, већ бисмо прошли као Срби у Хрватској - били би статистичка грешка у земљи својих дједова и прадједова.
Храбри борци, сиромашни синови жељни слободе, дали су четири године живота да бисмо уживали слободу без које је све једно велико ништа. Патријарх Порфирије, као што вели уважени реис, није отворио старе ране, већ управо супротно. Опијелом генерала Младића затворена је једна велика историјска страница, а покојни генерал, са свим својим врлинама и манама, био је и остао персонификација војске којој су најбољи синови дали своју младост.
Тешко је разумјети, а још теже прихватити наметнуту тезу да нам судови пишу историју, која је, без сумње, била трагична. Искрено жалим за сваком жртвом, за сваком проливеном сузом, за сваком уцвијељеном мајком, али не могу и не можемо допустити да нам судске одлуке креирају поглед на живот и заједничку прошлост и садашњост.
Да је тако ми данас не бисмо смјели поменути Гаврила Принципа, кога је судска одлука коштала тамнице и живота, а он, као што је свима познато, није био терориста, већ сиромашни граховски младић занесен идејом о слободи.
Злочине никада не смијемо оправдати, без обзира на име починиоца, али се требамо уздићи изнад политиканства нашег вијека, у којем су, свједоци смо, са земљом сравњене државе и народи због лажних осуда и измишљених повода. То би боље од мене требала знати наша муслиманска браћа, јер знају како су прошли Ирак, Либија, Сирија... Исти геополитички ваљак прегазио је истину, оскврнуо правду, угрозио мир...
С друге стране, не могу дозволити да се заборави како су исламски фундаменталисти, доведени у Босну и Херцеговину ко зна одакле, одсијецали српске главе, о чему постоје фотографије и снимци. Нисмо их ми позвали у ову нашу заједничку земљу, већ неко други, али о томе уважени реис Кавазовић не проговара ни ријеч.
Довољно је погледати снимке из Јасенице код Босанске Крупе, па видјети како се трактором вуче тијело старца Недимовића, како се пуца у иконе и како се скрнави православни храм, па се увјерити да је Војска Републике Српске била наш одбрамбени рефлекс, наш штит и наша сигурност.
Ћути се и о томе како је мучки убијен Раде Рогић из Санског Моста, а снимак његовог малтретирања и ударања прије убиства изазива мучнину код сваког нормалног човјека. Можда је убицама халалио уважени реис, али ми нисмо, јер како разумјети да се један злочин уздиже, а други скрива.
Да није било Војске Републике Српске, плашим се да би многи од нас доживјели Рогићеву судбу. Хвала Богу па нисмо, јер јаме наше наивности одавно је затрпао страх и жеља да нам се не понови четрдесет прва. Када то буде схватио уважени реис, можда ће халалити патријарху и нама, као и ми њему.