Официри упозорили: Хелез довео Оружане снаге до врхунца националне нетрпељивости
Овим писмом официри упозоравају на катастрофално међунационално стање у Оружаним снагама БиХ, које морају бити изнад сваког министра и политичке странке.
Писмо официра Оружаних снага БиХ Медијски систем Републике Српске - Срна објављује у цијелости:
Мандат Зукана Хелеза на функцији министра одбране у Савјету министара мора бити предмет озбиљне, објективне и институционално засноване анализе, јер његово дјеловање у периоду од 2022. до 2026. године више није могуће посматрати искључиво кроз призму дневнополитичких несугласица. Низ његових јавних иступа, политичких порука, одлука и сукоба с представницима других конститутивних народа, замјеником министра, професионалним војним руководством и другим институцијама постепено је стварао атмосферу политичке и националне поларизације која се, због природе функције коју обавља, прелила и на Министарство одбране и Оружане снаге БиХ.
Овај текст не полази од претпоставке да су Оружане снаге БиХ формално подијељене или да су престале функционисати као јединствена институција. Напротив, наставиле су да извршавају своје законом прописане задатке, међународне обавезе, активности с НАТО-ом и друге оперативне функције.
Управо зато потребно је бити прецизан: проблем није у томе што је војска престала постојати као функционална институција, већ у чињеници да је током Хелезовог мандата озбиљно нарушено политичко повјерење у систем одбране, као и међунационални и међуљудски односи унутар њега.
То представља много опаснији процес од формалне подјеле институције. Оружане снаге БиХ дошле су до свог врхунца националне подијељености, због чега им пријети колапс, а могуће и потпуни међунационални распад, а све због једног човјека који урушава овај један од основних сегмената мира у БиХ.
Министар одбране није обични политички функционер. Он представља цивилни ауторитет у систему одбране, налази се у ланцу командовања и контроле и има законом дефинисане надлежности над кључним аспектима функционисања Министарства одбране и Оружаних снага БиХ. Управо због тога његове јавне изјаве имају тежину која надилази оквире дневно-политичке полемике.
Када министар одбране говори о укидању ентитета, промјени њихових назива, преуређењу Републике Српске, политичким представницима једног конститутивног народа, ратним догађајима или судбини припадника одређене заједнице, такве изјаве не могу се посматрати само као уобичајени политички коментари, јер оне нужно имају посљедице на перцепцију институције којом руководи, посебно међу припадницима мултинационалних Оружаних снага БиХ.
ИСТУПИ И ПОЛИТИЧКА ПОЛАРИЗАЦИЈА
Од почетка мандата биљежи се низ контроверзних иступа који су допринијели стварању такве атмосфере. Већ током 2023. године Хелез је јавно износио тврдње о наводном постојању руских, односно паравојних кампова на подручју Републике Српске, након чега је Тужилаштво БиХ формирало предмет, а Хелез дао исказ. Без прејудицирања исхода тог предмета, остаје чињеница да је министар одбране изнио изузетно озбиљне безбједносне тврдње које су додатно подигле тензије између институција и политичких представника у БиХ.
Када такве тврдње долазе од министра одбране, посебно је важно да буду засноване на провјерљивим обавјештајним и безбједносним подацима, јер се у супротном ауторитет институције одбране може претворити у средство политичке и међунационалне ескалације.
Током 2024. године јавни дискурс министра постао је још израженији. Хелез је јавно заговарао могућност укидања ентитета и говорио о реорганизацији Републике Српске, укључујући приједлоге који су у јавности схваћени као залагање за брисање њеног уставног и политичког идентитета. Посебно забрињава чињеница да су у његовим јавним иступима кориштене и референце на операцију "Олуја" и судбину Срба из Републике Српске Крајине.
Без обзира на политичко опредјељење било ког појединца, такав начин комуникације министра одбране тешко се може сматрати доприносом изградњи повјерења међу народима чији припадници заједно служе у Оружаним снагама БиХ. Напротив, такве изјаве су код једног дијела припадника створиле осјећај да институција коју представљају више није неутралан државни оквир, већ простор у којем се воде политичке и националне полемике.
У том контексту значајно је што су и међународни актери упозоравали на штетност политичког дискурса који продубљује подјеле у БиХ. Мисија ОЕБС-а у БиХ реаговала је на изјаве које су подстицале подјеле и наглашавала обавезу политичких представника да раде на јачању друштвене кохезије, а не на стварању нових подјела. Такве реакције имају посебну тежину ако се узме у обзир да је ОЕБС један од међународних актера који континуирано ради на демократској контроли, људским правима, изградњи повјерења и реформи безбједносног сектора у БиХ.
Политички сукоби министра одбране истовремено су се све више преносили и на односе унутар самог Министарства одбране. Однос са замјеником министра одбране Александром Гогановићем, који долази из реда српског народа, у више наврата прерастао је из институционалног неслагања у јавни политички конфликт.
Министар и замјеник министра могу имати различита политичка мишљења, али проблем настаје када се институционални односи у Министарству одбране почну представљати кроз призму националних политичких сукоба. У таквој атмосфери сваки припадник система почиње посматрати одлуке институције кроз призму националне припадности, што је супротно основном принципу професионалне и мултинационалне војне организације.
Сличан проблем отворен је и кроз Хелезове иступе поводом обиљежавања 9. јануара, када су подношене кривичне пријаве против политичких представника и припадника Оружаних снага БиХ.
Није спорно право министра да захтијева поштивање закона и да реагује када сматра да је закон прекршен. Међутим, када се такви поступци јавно повезују с национално и политички осјетљивим питањима, а у њих се укључују и припадници професионалног војног састава, отвара се питање да ли се институција одбране користи као инструмент политичког обрачуна.
Исто питање поставља се и поводом јавних изјава о Александру Гогановићу и његовом евентуалном односу према споменику Ратку Младићу у Калиновику. Правна одговорност за ратне злочине је јасна, али истовремено професионални припадници система одбране не смију постати објекти политичког етикетирања на основу своје националне припадности или политичких интерпретација ратне прошлости.
СУКОБ С ПРОФЕСИОНАЛНИМ ВОЈНИМ ВРХОМ И ДОГАЂАЈИ ИЗ МАЈА 2025. ГОДИНЕ
Кулминација проблема услиједила је у мају 2025. године, када су четири генерала српске националности, међу њима и начелник Заједничког штаба Оружаних снага БиХ, јавно изразила озбиљну забринутост због дјеловања министра одбране и његовог односа према професионалном војном систему. Овај догађај не смије бити маргинализован нити представљен као још једна политичка свађа.
Када дио највишег професионалног војног руководства јавно упозори да одређени поступци и јавне изјаве министра угрожавају професионалност и кохезију система одбране, то представља озбиљан институционални сигнал који би сваки међународни партнер БиХ морао узети у разматрање. Генерали могу бити предмет критике, као и свако друго службено лице, али њихово јавно упозорење представља чињеницу која захтијева анализу, а не политичко етикетирање.
Само неколико дана касније, 12. маја 2025. године, догодио се инцидент у касарни "Козара", када је министар одбране покушао спријечити улазак /високих функционера Републике Српске/ Милорада Додика, Ненада Стевандића и Радована Вишковића у објект Оружаних снага БиХ, док су они ипак ушли у објект. На лицу мјеста били су и начелник Заједничког штаба Оружаних снага БиХ и замјеник министра Александар Гогановић.
Без обзира на различита политичка тумачења тог догађаја, сама чињеница да је дубоки политички сукоб између министра одбране и политичких представника једног дијела земље дошао до простора војне касарне представља озбиљан разлог за забринутост. Оружане снаге БиХ не смију бити простор у којем се политички сукоби рјешавају притиском, демонстрацијом ауторитета или супротстављањем политичких група. Војни објекти морају остати изван дневних политичких обрачуна, а ланац командовања мора бити јасан, професионалан и ослобођен политичког притиска.
ЗАПОШЉАВАЊЕ И СТИМУЛАЦИЈЕ
Посебно питање представља начин на који се током Хелезовог мандата управљало људским ресурсима у Министарству одбране. Према јавно објављеним подацима, Министарство је у периоду од 2022. до 2025. године примило укупно 189 новозапослених, од којих су 101 Бошњак, 57 Хрвата, 29 Срба и два припадника категорије "остали". Сама статистика не представља правни доказ дискриминације и било би неодговорно такав закључак унапријед прогласити утврђеном чињеницом. Међутим, статистички образац довољно је озбиљан да захтијева независну и детаљну провјеру.
За такву провјеру потребно је утврдити каква је била национална структура свих кандидата који су се пријављивали на конкурсе, колико их је испуњавало услове, како су бодовани, какве су биле ранг-листе, ко је сједио у комисијама, ко је доносио коначне одлуке, колико је било жалби и какав је био њихов исход. На основу таквих података могуће је утврђивати постојање евентуалне националне дискриминације. Без тих података, међутим, не може се ни потврдити ни искључити могућност да је национална припадност утицала на процес запошљавања.
Управо зато, питање запошљавања не треба политизовати, већ документовати. Ако су сви поступци проведени законито и према једнаким критеријима, документација би то требала потврдити. Ако нису, надлежне институције морају утврдити одговорност.
Овај проблем не може се свести само на однос Хелеза према српским политичким представницима. Током његовог мандата било је и изразито оштрих и увредљивих јавних иступа према хрватским политичким представницима. Тиме се показује да се образац поларизујуће политичке комуникације не може једноставно објаснити једним политичким сукобом.
Када министар одбране улази у јавне конфликте с представницима више политичких и националних група, поставља се легитимно питање да ли је његова јавна комуникација допринијела стварању слике Министарства одбране као простора политичке конфронтације, умјесто простора професионалног управљања одбрамбеним системом.
Додатну пажњу заслужују и Хелезови јавни ставови о укидању ентитета и промјени уставне структуре БиХ, који су понављани и током 2026. године, као и његово залагање за укидање ентитетског гласања.
Нико не оспорава политичко право појединца да се залаже за уставне промјене, али се мора поставити питање да ли је министар одбране одговарајуће лице да управо кроз ауторитет функције коју обавља континуирано промовише политичке ставове који представљају нека од најосјетљивијих и најспорнијих питања у земљи. Министар одбране мора бити свјестан да свака његова ријеч има посебну тежину у систему чији припадници долазе из различитих уставних и националних средина.
Посебно питање које захтијева озбиљну провјеру односи се и на систем новчаних стимулација запослених у Министарству одбране током мандата Зукана Хелеза. Према јавно објављеним информацијама, за стимулације запосленима у Министарству одбране током прве двије године Хелезовог мандата утрошено је око 3,67 милиона КМ, што представља вишеструко повећање у односу на претходне године.
Према истим наводима, у 2022. години за стимулације је издвојено око 614.000 КМ, док је током прве двије године Хелезовог мандата тај износ био вишеструко већи.
Истовремено су се појавили наводи да су појединим запосленима додјељиване стимулације које су досезале и до 40 одсто њихових примања. Ако би се анализирала национална структура корисника стимулација, евентуалне разлике захтијевале би додатну провјеру како би се утврдило да ли постоје елементи националне дискриминације, односно да ли су критеријуми били једнаки и објективно примјењивани.
Посебно забрињавају наводи да је највећи дио високих стимулација био усмјерен према особама блиским Кабинету министра те да је међу њима био несразмјерно велики број припадника бошњачке националности. Такви наводи могу се потврдити или одбацити искључиво службеном документацијом. Стога се више не ради само о питању политичког утиска, него о озбиљном питању једнаког третмана запослених, транспарентности располагања јавним новцем и могућег фаворизовања одређених запослених на основу критеријума који морају бити објективни, провјерљиви и једнако примјењивани на све.
Управо зато било би неопходно извршити независну ревизију свих стимулација исплаћених током Хелезовог мандата, укључујући појединачне износе, датуме исплате, образложења, критеријуме, потписнике одлука, организационе јединице из којих су корисници долазили, њихову евентуалну повезаност с Кабинетом министра, као и националну структуру корисника. Уколико су критерији били професионални и једнако примјењивани, таква ревизија требала би то јасно потврдити. Уколико нису, надлежне институције морале би утврдити одговорност за евентуалне неправилности.
Питање стимулација треба посматрати заједно с питањем запошљавања. Када се истовремено појаве статистички несразмјерни подаци о новом запошљавању и наводи о концентрацији високих стимулација код одређеног круга запослених, није одговорно унапријед извести закључак о дискриминацији, али није одговорно ни игнорисати потребу за провјером. Једино потпуно транспарентан увид у документацију може показати да ли се ради о објективној посљедици структуре запослених и њихових радних резултата или о обрасцу фаворизоврања одређених људи.
Управо ту, међународни партнери, Парламентарна скупштина БиХ, надлежне ревизорске институције, Генерални инспекторат и правосудне институције имају оправдан разлог тражити потпуну документацију.
СУКОБИ СА ХРВАТСКИМ ПОЛИТИЧКИМ ПРЕДСТАВНИЦИМА
Посебно поглавље Хелезовог политичког дјеловања представљају његови сукоби са представницима хрватског народа у БиХ и начин на који им се јавно обраћао. Овдје се више не може говорити само о различитим политичким ставовима или легитимном неслагању око уставног уређења државе. Током његовог мандата забиљежени су јавни иступи према хрватским политичарима који су садржавали крајње увредљив и понижавајући рјечник.
Посебно је озбиљан случај из децембра 2025. године, када је Хелез хрватску европарламентарку Жељану Зовко и Макса Приморца јавно повезао са "усташким генима", а потом их у телевизијском наступу назвао изразом "усташка копилад", док је за Зовко користио додатно увредљив израз. Ове изјаве изазвале су осуде хрватских политичких представника, а на њих су реаговали и представници међународне заједнице.
Такав начин комуникације посебно је проблематичан када долази од министра одбране БиХ. Министар одбране није само политички представник једне странке нити учесник предизборне дебате. Он представља цивилни ауторитет над институцијом у којој заједно служе припадници Бошњака, Срба, Хрвата и осталих. Када министар који има законску одговорност за функционисање таквог система користи језик који хрватски политички представници доживљавају као понижавање и стигматизацију, посљедице његових ријечи не могу се одвојити од функције коју обавља.
Посебно је важно направити разлику између критике конкретне политике и генерализовања према политичким или националним групама. Министар има пуно право критиковати захтјев за измјену Изборног закона, концепт федерализације, приједлог хрватске изборне јединице или било који други политички приједлог. Међутим, када се политичка полемика претвара у личне увреде, етикетирање и повезивање политичких противника са екстремистичким или фашистичким насљеђем, тада се спушта ниво јавне комуникације управо на онај ниво који један министар одбране мора избјећи.
Ово питање додатно добија на тежини због чињенице да је Хелез и током 2026. године наставио јавне сукобе са хрватским политичким представницима. Након Резолуције Хрватског сабора о оснаживању политичког положаја Хрвата у БиХ, Хелез је оцијенио да она представља неприхватљиво мијешање у унутрашња питања БиХ и поручио да о уставном уређењу и изборном законодавству могу одлучивати само институције БиХ. Такав став сам по себи представља легитимну политичку позицију. Међутим, начин на који је политичка полемика вођена, укључујући његово упозоравање да поједини ставови подсјећају на политике из деведесетих година, додатно је продубио већ постојећу политичку поларизацију између дијела бошњачког политичког корпуса и представника хрватског народа.
Још је израженији примјер услиједио у аугусту 2026. године, када је Хелез, реагујући на изјаве Жељане Зовко о федерализацији БиХ и хрватској изборној јединици, поручио да будућност БиХ могу уређивати искључиво њени грађани и институције, али је политичке заговорнике таквих рјешења истовремено означио као "доказане националисте и фашисте". Таква квалификација више није аргументована политичка критика конкретног приједлога. То је политичко и вриједносно етикетирање противника које додатно затвара простор за дијалог и компромис.
Посебно забрињава што се кроз такву реторику хрватски политички захтјеви у БиХ често представљају кроз најтеже могуће историјске и идеолошке квалификације. Тиме се ствара опасан образац у којем се легитимна питања политичког представљања хрватског народа аутоматски повезују са национализмом, фашизмом или политикама из ратног периода. Политичка оправданост одређеног захтјева може бити предмет расправе, али право на политичко представљање и заступање интереса конститутивног народа не може се унапријед дисквалификовати увредљивим етикетама.
Овдје се мора поставити и питање поруке коју таква реторика шаље хрватском народу у БиХ. Ако министар одбране континуирано улази у сукобе са хрватским политичким представницима и њихове политичке ставове описује најтежим могућим квалификацијама, припадници хрватског народа који служе у Оружаним снагама БиХ имају оправдан разлог да се питају да ли се политичка порука министра одбране може одвојити од институционалног односа према њима. То не значи да се може аутоматски тврдити да је било дискриминације према Хрватима у Оружаним снагама БиХ. Такав закључак захтијевао би конкретне доказе. Али управо због тога надлежне институције морају бити посебно опрезне када се политичка реторика највишег цивилног ауторитета система одбране почне преклапати са питањима националног идентитета и припадности.
Министар одбране мора бити способан да истовремено штити уставни поредак БиХ и поштује чињеницу да у тој држави постоје три конститутивна народа и остали, са различитим политичким погледима, историјским искуствима и легитимним интересима. Његова обавеза није да се слаже са свим тим ставовима, него да институцију којом управља држи изван политичке и националне стигматизације. У супротном, хрватски припадник Оружаних снага БиХ може почети осјећати исту врсту институционалног неповјерења која се у овом тексту већ анализира у односу према српским припадницима.
Због тога се однос Хелеза према хрватским политичким представницима не смије посматрати као одвојена серија вербалних инцидената. Када се исти образац – јавни сукоб, лична дисквалификација, историјско етикетирање и политичко повезивање противника са екстремистичким идеологијама – појављује према представницима различитих конститутивних народа, онда се отвара шире питање политичке културе и институционалне одговорности министра одбране. Проблем тада више није само у томе што се Хелез сукобио са једним политичарем. Проблем је у обрасцу комуникације који може оставити утисак да се функција министра одбране користи као платформа за политичке обрачуне са представницима других националних и политичких група.
Овакав приступ је посебно опасан за систем одбране јер су Оружане снаге БиХ једна од ријетких институција у којој припадници различитих народа свакодневно морају дјеловати као једна професионална организација. Свака порука која припаднике једног народа доводи у ситуацију да осјећају да се политички идентитет њиховог народа системски омаловажава може директно утицати на унутрашње повјерење. Професионална војска не може почивати само на формалном ланцу командовања. Она мора почивати и на увјерењу сваког припадника да га земља којој служи третира једнако.
ПОСТУПЦИ ПРОТИВ ПРИПАДНИКА ОРУЖАНИХ СНАГА БиХ И ПИТАЊЕ ЈЕДНАКОГ ТРЕТМАНА
Још озбиљније питање отворено је поступањем министра одбране према укупно 37 припадника Оружаних снага БиХ. Према објављеним информацијама, Хелез је потписао пријаве против 37 припадника због активности за које тврди да представљају величање и глорификацију правоснажно осуђеног Ратка Младића, док је 10 предмета већ квалификовано као кривичне пријаве и упућено Тужилаштву БиХ. Само покретање поступка није доказ кривице и нико не смије бити проглашен одговорним прије одлуке надлежних институција. Управо зато је неопходно утврдити да ли су сви поступци покренути на основу једнаких, унапријед познатих и објективних критеријума, без обзира на националност, политичко мишљење или породично и регионално поријекло припадника Оружаних снага БиХ.
Истовремено, не може се занемарити политички контекст у којем су ове пријаве поднесене, јер оне долазе непосредно након јавних иступа министра у којима је Републику Српску описивао крајње погрдним и политички делегитимирајућим изразима, као и након његових ранијих изјава о потреби промјене уставног уређења БиХ.
Када се такав политички дискурс истовремено појављује са поступцима против припадника Оружаних снага БиХ, надлежни органи имају оправдан разлог да провјере да ли су сви поступци заиста вођени искључиво према професионалним и правним критеријима. Ако јесу, то треба документовати. Ако нису, одговорност мора бити индивидуализована и утврђена у складу са законом.
Овдје се мора повући јасна правна граница: нико у Оружаним снагама БиХ не смије бити изнад закона, али ни министар одбране не смије бити изнад законских стандарда једнаког поступања. Ако до сада није кажњавао официре Оружаних снага БиХ који су хапшени на граници током извршавања кривичног дјела, ни оне који су одбили да се рукују са министром одбране Аустрије те направили дипломатски скандал, поставља се питање због чега сада настоји тражити правду тамо гдје други надлежни органи имају обавезу да поступају.
Хелез мора да зна да иста обавеза државе постоји и када постоји сумња да се законска овлаштења користе селективно, политички мотивисано или на начин који може произвести националну стигматизацију. Владавина права подразумијева исти стандард за све, а не различит стандард зависно од тога којем народу припада лице према којем се поступак води.
ЗАКОНСКИ ОКВИР И ИНСТИТУЦИОНАЛНА ОДГОВОРНОСТ
Наведени проблем добија додатну тежину када се посматра кроз конкретне одредбе Закона о одбрани БиХ и Закона о служби у Оружаним снагама БиХ. Закон о одбрани БиХ не поставља Министарство одбране као политичку трибину нити Оружане снаге као простор за политичке обрачуне. Напротив, закон успоставља систем демократске и цивилне контроле, јасно дефинише ланац командовања и одговорности, те Министарству одбране даје одговорност за управљање кадровским, материјалним и финансијским ресурсима, надзор и контролу рада Оружаних снага и сарадњу са међународним организацијама и државама у области одбране. Министар одбране, управо због ширине тих овлаштења, има појачану обавезу да својим дјеловањем штити професионалност, функционалност, законитост и кохезију система, а не да их својим јавним политичким дјеловањем доводи у питање.
Још је директнија одредба Закона о служби у Оружаних снага БиХ која прописује да се професионална војна лица и особе које желе бити примљене у Оружане снаге морају третирати уз пуно поштовање принципа транспарентности, правичности и једнаких могућности, уз изричиту забрану дискриминације по основу, између осталог, етничког поријекла, политичког или другог мишљења. Истим чланом изричито је прописано да министар одбране обезбјеђује поштивање тих обавеза у Оружаним снагама. Због тога свака основана сумња да су национална припадност, политичко опредјељење или однос према ратној прошлости утицали на пријем, напредовање, статус, третман или покретање поступака против припадника Оружаних снага БиХ мора бити предмет провјере надлежних институција, а не предмет политичког препуцавања.
Закон о одбрани БиХ истовремено одређује да Предсједништво БиХ, дјелујући према консензусу, има врховну команду и контролу над Оружаним снагама, док је министар одбране дио јасно прописаног система командовања и контроле, а не самостални политички центар моћи.
Министар је одговоран и Парламентарној скупштини БиХ и њеној надлежној комисији за питања из свог дјелокруга. Због тога евентуално прекорачење политичке функције, злоупотреба институционалног ауторитета или нарушавање професионалне војне структуре није питање које се може завршити на друштвеним мрежама или у медијском саопштењу. Такве тврдње морају бити провјерене кроз парламентарни надзор, Генерални инспекторат, одговарајуће ревизорске и правосудне механизме.
Посебну тежину има чињеница да Министарство одбране на својој службеној страници међу релевантним прописима наводи Закон о одбрани БиХ, Закон о служби у Оружаним снагама БиХ, Правило службе, Кодекс понашања припадника Оружаних снага БиХ, Етички кодекс понашања војних особа и Кодекс понашања припадника Министарства одбране и Оружаних снага БиХ на друштвеним мрежама и онлајн платформама. Дакле, питање јавног понашања министра и других припадника система одбране не може се свести само на политичку процјену укуса или политичке подобности; оно мора бити сагледано кроз стандарде професионалног и етичког понашања који постоје управо ради заштите интегритета система одбране.
Управо због тога посебно забрињава чињеница да се у завршници Хелезовог мандата граница између његове политичке функције и институционалног ауторитета министра одбране све више брише. Министар одбране има право на политички став као грађанин и политичар, али када своје ставове јавно износи у својству министра одбране, његове поруке немају исту тежину као поруке обичног политичког активисте. Оне долазе од особе која има законом утврђене надлежности над кадровима, професионалним војним лицима, командним системом, ресурсима и међународном сарадњом у области одбране. Због тога политичка реторика која континуирано једну уставну категорију БиХ означава као "геноцидну парадржавну творевину", уз позив међународној заједници да повуче свој потпис са њеног стварања, представља озбиљан институционални ризик за повјерење које министар мора градити међу припадницима мултинационалних Оружаних снага БиХ.
Посебно је важно да се ово питање не представља као спор између Републике Српске и БиХ, нити као политичко питање између два политичка блока. Ријеч је о много озбиљнијем питању: може ли министар одбране БиХ истовремено бити носилац цивилне контроле над мултинационалним оружаним снагама и политички актер чије јавне поруке директно продубљују неповјерење једног дијела припадника тих истих оружаних снага према институцији коју представља. Ако се припадник Оружаних снага БиХ српске националности, због јавних порука министра, почне осјећати као припадник "туђе" институције, онда је нарушена управо она вриједност коју закон покушава заштитити – једнакост, професионалност и повјерење у институцију.
НАСТУП ПОВОДОМ СМРТИ РАТКА МЛАДИЋА
На крају мандата и у контексту укупне политичке и националне поларизације посебно се мора осврнути и на јавни наступ Зукана Хелеза поводом смрти Ратка Младића 27. аугуста 2026. године. Потребно је бити потпуно јасан: Ратко Младић је правоснажно осуђен. Међутим, осуда ратних злочина не ослобађа министра одбране обавезе да поштује стандарде јавне комуникације који морају карактерисати једну државну институцију.
Хелез је након Младићеве смрти јавно написао: "Креп`о је Ратко Младић", називајући га осуђеним геноцидашем и доживотним робијашем, а своју објаву завршио ироничном опаском: "ПС: Продаја Памперса би након његове смрти могла нагло пасти".
Такав начин изражавања није питање тога да ли неко треба осудити Младићеве злочине. Питање је да ли је примјерено да министар одбране једне државе, чији су припадници различитих националности и чије институције требају градити повјерење и професионалну кохезију, смрт човјека коментарише језиком ликовања, погрдних израза и јавне ироније. Министар одбране мора имати право на лични став, али функција коју обавља захтијева виши ниво одговорности од обичног корисника друштвених мрежа или страначког активисте.
Посебно је проблематично то што се оваква изјава појављује након година изразито оштре национално-политичке реторике. У таквом контексту ријечи министра не остају само његове приватне ријечи. Оне се аутоматски повезују с институцијом коју представља. За припаднике Оружаних снага БиХ српске националности, чије породице и заједнице имају различите односе према ратној прошлости, такав јавни наступ може бити доживљен не само као осуда конкретног ратног злочинца већ и као понижавајући однос према широј групи с којом се у јавном простору тај ратни командант повезује. Управо зато министар одбране мора показати много више институционалне дисциплине него што је показао овом објавом.
Достојанство јавне функције мора бити основни принцип. Државни званичник, а посебно министар одбране, мора знати направити разлику између одлучне осуде и језика који може додатно продубити мржњу и међунационално неповјерење. Могао је јасно рећи да правоснажна пресуда остаје правна чињеница. Умјесто тога, одлучио је користити израз "креп`о" и завршити објаву политичком иронијом. Тиме је сам произвео нову контроверзу и додатно потврдио образац комуникације који је обиљежио његов мандат.
ШИРА ИНСТИТУЦИОНАЛНА ПРОЦЈЕНА
Ако се сви наведени догађаји посматрају заједно – јавни напади на Републику Српску, континуирано заговарање промјена њеног уставног статуса, сукоби са политичким представницима српског и хрватског народа, сукоби са дијелом професионалног војног врха, инцидент у касарни "Козара", питања националне заступљености у запошљавању и стимулацијама, покретање поступака против 37 припадника Оружаних снага БиХ, као и јавни наступ поводом смрти Ратка Младића – онда више није довољно говорити о појединачним политичким инцидентима. Пред надлежним институцијама мора бити отворено питање да ли је током овог мандата дошло до системског нарушавања принципа политичке неутралности, једнаког третмана, професионалности и међунационалне кохезије у систему одбране.
Коначно, хрватском народу у БиХ не треба слати поруку да је сваки захтјев за политичку равноправност доказ национализма, нити српском народу поруку да је његово политичко представљање само по себи пријетња држави. Исто тако, Бошњацима се не смије стварати утисак да је политичка доминација једног народа легитимна замјена за уставни компромис. Задатак министра одбране мора бити супротан: да својом функцијом смањује неповјерење међу народима, а не да га својим јавним наступима повећава.
Управо зато Хелезов однос према хрватским политичарима мора бити посматран заједно са његовим односом према српским политичким представницима и према припадницима Оружаних снага БиХ различите националности. Тек таква цјеловита анализа може показати да ли се током његовог мандата развио шири образац политичке комуникације који је озбиљно нарушио међунационално повјерење у систему одбране БиХ.
Посебно је опасно што су припадници војске почели вјеровати да институција није једнако њихова. Оружане снаге БиХ могу бити функционалне само ако војник Бошњак, Србин, Хрват или припадник категорије остали има осјећај да је његов статус одређен законом, професионалним критеријумима и војним резултатима, а не политичким односима и националном припадношћу. Исто мора важити за официре, подофицире, генерале и цивилне запосленике Министарства одбране. Ако постоји перцепција да једна национална група има привилегиран приступ запошљавању, напредовању или одлучивању, проблем се не може ријешити демантијем. Он се мора ријешити транспарентном документацијом.
Због тога се од домаћих институција, али и од међународних партнера БиХ, с правом може очекивати да не посматрају само формално функционисање Оружаних снага БиХ. Чињеница да Оружане снаге БиХ настављају да извршавају своје задатке није довољна за закључак да не постоји проблем кохезије. Институција може функционисати оперативно, а истовремено имати озбиљан проблем унутрашњег повјерења. Управо због тога потребно је анализирати оно што се не може измјерити само бројем вјежби, међународних активности или војних пројеката – а то је степен повјерења припадника у институционалну неутралност система, који је на минимуму, као и степен повјерења у један од најважнијих елемената постдејтонског безбједносног система БиХ.
Због тога је вријеме да се мандат Зукана Хелеза не процјењује само кроз политичке изјаве његових присталица или противника, нити кроз дневне медијске полемике. Потребна је документована, независна и институционална анализа. Потребно је утврдити шта је чињеница, шта је политичка интерпретација, шта је основана сумња, а шта евентуална повреда закона. Потребно је утврдити да ли су припадници свих конститутивних народа имали једнак третман у запошљавању, напредовању и професионалном развоју, те да ли је било политичког утицаја на професионални војни систем. Потребно је утврдити да ли су одлуке министра биле у потпуности у складу с његовим законским надлежностима и у којој су мјери његови јавни иступи угрозили повјерење неопходно за функционисање мултинационалних Оружаних снага. Чињеница је да је то повјерење озбиљно пољуљано, али степен и посљедице тог нарушавања потребно је утврдити институционалном анализом.
Овај захтјев није напад на Оружане снаге БиХ и није захтјев за привилеговање било ког народа. Управо супротно. То је захтјев да се заштити институција која мора припадати свима. Оружане снаге БиХ не могу бити инструмент било које политичке странке нити продужена рука било које националне политике. Министар одбране не смије бити министар само оних који подржавају његову политику. Он мора бити цивилни ауторитет који својим дјеловањем гради повјерење свих припадника система.
Ако се утврди да је Хелез својим дјеловањем прешао ту границу, одговорност мора бити индивидуална и институционална, а не национална. Ако се утврди да није било дискриминације или злоупотребе, то треба потврдити документацијом и независном контролом. Међутим, игнорисати наведене чињенице, статистичке показатеље, јавне сукобе с професионалним војним врхом и догађаје у којима су политичке конфронтације ушле у простор војне институције значило би затварати очи пред проблемом који ће дугорочно угрозити управо оно што су међународни партнери годинама помагали да се изгради – професионалне, јединствене, мултинационалне и демократски контролисане Оружане снаге БиХ.
Због свега наведеног, дјеловање Зукана Хелеза у периоду од 2022. до 2026. године мора бити предмет озбиљне пажње међународних партнера БиХ, ОЕБС-а, НАТО-а, Еуфора, Европске уније, дипломатских мисија, Парламентарне скупштине БиХ, надлежних парламентарних комисија, Парламентарног војног повјереника, Генералног инспектората Министарства одбране, Тужилаштва БиХ и других надлежних институција.
Не због тога што је неко унапријед проглашен кривим, него зато што је систем одбране БиХ превише важан да би се ризици по његову професионалну и мултинационалну кохезију игнорисали. Оружане снаге БиХ морају остати изнад политичких подјела. Ако су током једног мандата те подјеле ушле у Министарство одбране и продрле у професионални војни систем, то више није само политичко питање. То је питање безбједности, институционалне стабилности, једнакости и будућности једне од кључних институција БиХ.
Ово није питање да се од било кога тражи да прихвати политички став једне стране у БиХ. Напротив, захтјев треба бити потпуно супротан: да се све провјери према истим стандардима. Ако нема дискриминације, нека се то докаже. Ако нема злоупотребе стимулација, нека се објаве критеријуми и ревизијски траг. Ако нема политичког притиска на професионални војни врх, нека се документује процес одлучивања. Ако су сва запошљавања била законита, нека се јавно покажу критеријуми и резултати. Ако је све у складу са законом, тада ће независна контрола одбацити сумње.
Али ако постоје одступања, онда се мора поставити питање одговорности.
Најопаснији сценарио није формални распад Оружаних снага БиХ. Најопаснији сценарио је постепена ерозија повјерења у њихову неутралност. Војска може наставити извршавати наређења, учествовати у вјежбама, извршавати међународне обавезе и истовремено изнутра изгубити осјећај заједничке припадности. Када војник почне вјеровати да се његов професионални статус, његов народ или његово политичко и породично насљеђе унапријед посматрају кроз негативну политичку призму, тада се нарушава сама основа мултинационалне војне организације. Такав процес не мора одмах произвести институционални распад, али дугорочно може произвести много опаснију посљедицу – трајни губитак повјерења међу људством.
Због тога одговорност за овакво стање не може бити пребачена на припаднике Оружаних снага БиХ нити на било који конститутивни народ. Ако је било незаконитости, одговорни морају бити појединци који су их починили. Ако није било незаконитости, то мора бити потврђено независном контролом. Али политички ауторитет министра одбране мора бити посебно подложан контроли управо зато што он управља једним од најосјетљивијих државних система. Министар који својим јавним дјеловањем продубљује националне подјеле не може истовремено очекивати да сви припадници мултинационалне војне институције његове поруке доживљавају као неутралне и институционалне.
У коначници, питање више није само да ли је Хелез својим изјавама некога увриједио или политички испровоцирао. Право питање гласи: колико је својим дјеловањем нарушио стандарде професионалности, једнакости, политичке неутралности и институционалне кохезије које су уграђене у правни оквир система одбране БиХ. Пошто постоји основ сумње да јесте, онда то мора бити предмет формалног институционалног поступка, са утврђивањем чињеница, одговорности и посљедица. У супротном, закони који гарантују једнакост и професионалност остају само декларативна заштита.
Оружане снаге БиХ нису приватна институција ниједног министра, политичке странке, народа или идеологије. Оне су резултат дугог процеса изградње заједничког безбједносног система и представљају једну од најосјетљивијих постдејтонских институција. Управо зато њихов министар мора бити први који ће својим понашањем доказивати да је закон изнад политике, институција изнад појединца, а професионална припадност изнад националне и страначке поларизације.
Уколико се покаже да је током једног мандата политичко дјеловање министра одбране произвело ниво националног неповјерења који озбиљно угрожава кохезију професионалног војног система, онда се више не може говорити само о политичкој одговорности. Тада се мора отворити и питање институционалне одговорности, укључујући парламентарни надзор, инспекцијске поступке, ревизију кадровских и финансијских одлука, провјеру законитости појединачних поступака и, гдје за то постоје законски основи, одговорност пред надлежним правосудним органима.
Таква провјера не би била напад на БиХ нити на Оружане снаге БиХ. Напротив, била би њихова заштита, јер ако се допусти да политичка и национална поларизација постану саставни дио управљања системом одбране, посљедице неће сносити само један министар. Посљедице ће сносити институција, њени припадници, међународни партнери и на крају сама безбједност БиХ.
Јер држава не може имати професионалан одбрамбени систем ако се професионализам замијени политичком лојалношћу, ако се једнакост замијени националним фаворизовањем, ако се јавни новац користи нетранспарентно и ако се војна институција увлачи у политичке и националне сукобе.
Ако је током једног мандата повјерење у њихову неутралност и равноправност озбиљно нарушено, међународни партнери БиХ имају право, али и одговорност, да то питање не игноришу.