Додик: Опстанак се не препушта другима
- Република Српска је мала територијом, али није мала историјом, идентитетом ни пријатељима. А када уз себе имате пријатеља какав је Држава Израел - већ сте побиједили оне који су вас отписали - нагласио је предсједник Додик у колумни за Медијски систем Републике Српске - Срна коју преносимо у цијелости:
Постоје односи који настају због интереса тренутка. И постоје односи чији су коријени много дубљи од дневне политике. Однос Срба и Јевреја припада овој другој врсти. Недавни боравак Ида Нетањахуа у Бањалуци поново је отворио ту тему. Дошао је да говори о свом брату Јонију – команданту који је 1976. погинуо предводећи операцију ослобађања израелских талаца у Ентебеу.
Прича о Јонију Нетањахуу много је више од приче о једној војној операцији. То је прича о томе шта један мали народ мора да буде спреман да учини када схвати да опстанак не може препустити другима. Срби такве приче разумију – не зато што смо их прочитали у књигама, него зато што их носимо у сопственом искуству.
Јасеновац и Аушвиц нису само географски удаљени - они су дио исте мрачне књиге и истог завјета: да се не заборави и да се не понови. Када Јеврејин каже "никада више", Србин зна тежину тих ријечи. Није то научена солидарност. То је солидарност уклесана у жртви и историјском памћењу. Због тога српско-јеврејско пријатељство није измишљено у дипломатским кабинетима.
Али само сјећање није довољно. Најважније питање је шта народи ураде са историјом коју су наслиједили.
Израел је из сопствене трагедије извукао закључак да се опстанак не препушта туђој доброј вољи. Изградио је државу способну да се брани, економију засновану на знању и политичку културу у којој је свијест о опстанку дио државног размишљања.
У земљи која је мања од пола Републике Српске живи народ који је из пустиње створио баште, из опсаде створио иновацију и из сталне пријетње створио непобједивост.
Управо због тога су разговори са Бењамином Нетањахуом значајнији од било које протоколарне фотографије. Нетањаху није само премијер - он је лидер који је деценијама на првој линији одбране свог народа. Република Српска такве лидере разумије и поштује.
На састанку у Јерусалиму захвалио је представницима Републике Српске на дугогодишњој подршци Израелу и обје стране изразиле су спремност да односе додатно продубе. Ту почиње озбиљна политика. Јер пријатељ је онај са којим можете нешто да изградите.
Однос према Израелу посљедњих година показао је и колико унутар БиХ постоје различити цивилизацијски погледи на јеврејску државу. И ту више нема мјеста дипломатском увијању.
Када је у Сарајеву 2025. требало да буде одржан састанак Конференције европских рабина, скуп је након политичког притиска морао бити измјештен у Минхен. Град, који је под притиском отказао скуп вјерских поглавара једног народа за 48 сати, нема право да се позива на толеранцију.
Само неколико мјесеци касније, око педесет израелских држављана у Сарајеву остало је без пасоша. На све то долазе јавне поруке подршке Хамасу и плакати мржње усмјерени против Израела.
Док се у Сарајеву лијепе пароле подршке Хамасу, у Бањалуци се отвара Привредна комора Израела. Два града, двије цивилизацијске оријентације. И нека свијет види разлику.
А онда су нам све рекли сами. Енвер Казаз, један од идеолога бошњачке политике, јавно је жалио смрт иранског ајатолаха Хамнеија и тражио да се широм БиХ читају молитве посвећене њему. И не само то - признао је да је Иран био кључни савезник Бошњака у рату против Срба. Јавно. На телевизији. Без трунке стида.
То је исти Иран који је током рата наоружавао муџахедине док су Србима сјекли главе. Исти Иран који данас плаћа Хамас да коље цивиле у Израелу. Исти Иран који је на државној телевизији расписао уцјену од десет милиона долара за смрт Барона Трампа. То није идеологија - то је генератор смрти. И Бошњаци су га сами бирали за свог савезника.
Нема толеранције тамо гдје се славе убице. Нема суживота тамо гдје се величају савезници оних који су клали Србе и који данас кољу Јевреје.
Бањалука шаље другачију поруку. Да Јеврејин који дође у Републику Српску зна да долази међу људе који поштују његов идентитет, његово право на безбједност и Државу Израел.
Ми не носимо двоструке наочаре: терор је терор, Хамас је терористичка организација, Израел је суверена држава и наш пријатељ - и то кажемо гласно и без ограда.
ХАГАДА И ИСТИНА КОЈА ЈЕ ВЕЋА ОД ЈЕДНЕ КЊИГЕ
Сарајевска Хагада је једна од највећих драгоцјености јеврејске културе у Европи. Настала у средњовјековној Шпанији, данас је национални споменик БиХ. Једног дана, њено мјесто треба да буде у Израелу - не зато што се историја Сарајева може избрисати, него зато што та књига припада народу чије је страдање сачувала.
Држава Израел је једино мјесто гдје јеврејско памћење живи као организам, а не као музејски експонат за политичку употребу.
Примјер је дала Србија. Посмртни остаци дједа и баке Теодора Херцла пренесени су из Београда у Израел и сахрањени на Брду Херцл у Јерусалиму, уз државне почасти и присуство предсједника Исака Херцога и премијера Бењамина Нетањахуа.
То је примјер како се историјско пријатељство претвара у чин поштовања. То је примјер који Сарајево не може и не жели да слиједи - не зато што не може, него зато што неће.
И зато је дубоко лицемјерно када град у којем је јеврејска заједница готово уништена под НДХ сада ту исту Хагаду користи као алиби за сопствену моралну чистоту.
Хиљаду година стара књига не може да покрије истину о ономе што се догодило за само четири године. Људи су важнији од предмета. А када се приход од те јеврејске реликвије усмјерава у политичке сврхе против државе Јевреја - то више није култура. То је цинизам без преседана.
ИРАН НИЈЕ ДАЛЕКА ГЕОГРАФИЈА
Оружје, новац и савјетници који су из Ирана долазили на бошњачку страну фронта нису били хуманитарна помоћ. То је био дио исте политике која данас наоружава Хезболах, финасира Хамас и сваког јутра пријети да ће збрисати Израел. Ко је стајао на тој страни тада, препознатљив је и данас - Енвер Казаз је то сам и потврдио.
Важно је рећи: ислам је вјера. Исламистички радикализам је политичка идеологија која религију злоупотребљава за оправдавање насиља. Али када та идеологија добије државну подршку Ирана, она врло брзо престаје да буде удаљена тема.
Република Српска и Израел нису случајно на мети истог идеолошког пројекта. Једни су нам говорили да немамо право на државу, други им говоре да немају право да постоје. Српска мајка која је изгубила дијете у Кравицама и јеврејска мајка која је изгубила кћер на улици Тел Авива - њихова бол има исто поријекло. Зато ово није туђи рат. Ово је наше заједничко бојно поље.
ИЗРАЕЛ КАО ЛЕКЦИЈА
Најважнији дио односа са Израелом није прича о непријатељима, него питање шта Република Српска може да научи. Израел показује да територијална величина није исто што и политичка снага: како малу заједницу учинити довољно способном да њена величина престане бити слабост, како задржати људе, привући капитал, повезати универзитете са привредом, спојити знање са земљом и енергијом.
Када спојите јеврејску технологију и иновацију са српском земљом, водом и радном снагом - то није збир. То је сила. Не однос заштитника и штићеника, него партнерство у којем се учи, послује и стварају везе које трају дуже од једног мандата.
ДВИЈЕ ЗАСТАВЕ, ЈЕДАН ЗАВЈЕТ
Двије заставе. Једна стара три хиљаде година, једна која памти вијекове. И једна и друга преживјеле су покушаје да буду спаљене. Заставе не горе када их држе руке које не одустају.
Два народа којима су прогнозирали нестанак - и ево их, склапају споразуме, граде мостове, дижу привреду. "Несаломиви" није пјесничка слика. То је историјска чињеница. Нека гледају они који мисле да смо завршени.
Јер право пријатељство није само заједничко сјећање на мртве - то је и заједничко улагање у оне који ће тек доћи. Република Српска не броји пријатеље по томе ко је модеран, него по томе ко је стајао уз нас када је било тешко. Израел је увијек припадао том кругу. Зато ово није дипломатска епизода - ово је стратешко опредјељење.
Срби и Јевреји су браћа по историји и браћа по будућности. Иза оба народа стоји једна ријеч: борба. Борба за право да постојимо, да памтимо, да се не извињавамо због властитог опстанка.
Данас пишемо ново поглавље. Некада смо заједно гинули. Данас заједно градимо. А сутра ћемо свједочити да су мали народи који не клече - заправо највећи.
Ако неко мисли да мала политичка заједница не може бити актер у свијету нека погледа Израел. А ми ћемо, гледајући их, учити и радити своје. Република Српска је мала територијом, али није мала историјом, идентитетом ни пријатељима. А када уз себе имате пријатеља какав је Држава Израел - већ сте побиједили оне који су вас отписали.
Два народа којима је историја много пута говорила да неће опстати - и даље су ту. Не зато што им је неко поклонио право на постојање. Него зато што су научили најтежу лекцију: опстанак се не препушта другима.