Каран: Колико год да су страдања била велика, нису угасила жељу за слободом
Обраћање предсједника Карана преносимо у цијелости:
Овдје носимо у себи сјећање на Албанску голготу, на пут којим је прошао српски народ носећи терет много тежи од глади, зиме и исцрпљености, терет неизвјесности, растанка са домом без знања хоће ли се икада вратити.
Многи нису дочекали крај тог пута. Остали су негдје у планинама и клисурама Албаније, далеко од својих најближих, носећи са собом само посљедњу мисао о породици и завичају.
Они који су стигли до мора затекли су у њему и спас и опроштај, јер је управо ту, на обалама и у водама око Крфа, велики број исцрпљених и болесних нашао свој посљедњи мир.
Ту почивају они чија је жртва остала дубоко урезана у памћење нашег народа, преношена с кољена на кољено као завјет који нас обавезује. А, ипак, из те исте исцрпљености и бола, рођена је снага каква се ријетко памти у историји једног народа.
Они који су на ово острво стигли готово без снаге да стоје на ногама, одбили су да ту и остану заувијек скрхани. Изгубили су пријатеље, браћу, синове, али су у себи сачували нешто што им нико није могао одузети, вјеру да ће се једног дана вратити својој земљи. И управо та вјера, упорна и тиха, вратила их је у строј, вратила им снагу и пут ка ослобођењу отаџбине.
У томе препознајемо поруку овог мјеста: колико год да су страдање и губитак били велики, они нису успјели да угасе оно што је у том народу горјело изнутра, жељу за слободом и одлучност да опстане.
И у деценијама које су услиједиле, српски народ није био поштеђен нових искушења ни нових страдања. У Другом свјетском рату преживио је геноцид почињен над њим у Независној Држави Хрватској, страдање чије размјере и данас изазивају нијему језу и обавезују нас на трајно сјећање.
Али и тада, као и на путевима Албаније и водама око Крфа, тај исти народ показао је да губитак, ма колико огроман, не мора значити и крај. Бранио се, опстао је и сачувао своју слободу, плаћајући је, изнова и изнова, највишом могућом цијеном.
Зато смо данас овдје, одајемо дуг сјећања и захвалности, јер народ који заборави цијену коју је платио за своју слободу, полако престаје да разумије и њену праву вриједност.
Са посебном захвалношћу помињемо братски грчки народ и становнике Крфа, који су у најтежим тренуцима отворили своја срца онима којима је преостала само нада.
Данас се са дубоким поштовањем сјећамо свих оних који су остали на том дугом и мучном путу, свих који су стигли до мора али не и до куће, и свих оних чији су посљедњи дани протекли на овом острву и у његовим водама.
Сјећамо се, такође, и оних који су имали снаге да устану, да наставе пут и да се, послије свега, врате својој земљи.
Пред овим мјестом не тражимо велике ријечи, него једноставно, искрено хвала за жртву коју су поднијели, за истрајност коју су показали и за слободу коју многи нису дочекали, али од које нису одустали ни у најтежим тренуцима.
Нека нам ово мјесто увијек буде подсјетник да се, и послије највећих губитака, човјек и народ могу поново усправити и наставити даље, носећи са собом успомену на оне који су ту снагу платили сопственим животом.
Вјечна захвалност и слава свим српским ратницима који су прошли путем голготе, онима који почивају овдје и онима који су се, упркос страдању, вратили кући.