Тадић: Да ли је чаршија изнад Дејтона?
Комшић је, истиче Тадић у колумни, практично признао да је гласао онако како је гласао, иако је сматрао да је одлука погрешна, јер би другачије гласање у јавности било представљено као "сарадња с Додиком".
Колумну Тадића преносимо у цијелости:
Изјава указује на много шири проблем од појединачног непоштовања Дејтонског мировног споразума, Устава БиХ или Правилника о раду Предсједништва БиХ. Када се очекивања и жеље једног дијела јавности у БиХ поставе изнад Устава, онда је јасно да је БиХ закорачила на веома опасан терен.
Халакањем против Дејтона
Ту се заправо поново разоткрива једна од кључних болести послијератне БиХ. Политичко Сарајево већ деценијама не приступа Дејтонском мировном споразуму као уставном оквиру који треба једнако поштовати, него као стању које треба постепено рушити. Наравно, идеје о промјенама Устава нису гријех саме по себи, али за такво нешто постоје прописане процедуре које осигуравају да промјене не буду на штету било којег народа и ентитета. Проблем настаје када се оно за шта не постоје услови да се промијени уставном процедуром почне насилно мијењати политичким притиском, међународним интервенцијама и/или растезањем постојећих овлашћења преко правом прописаних граница, на начине које у самим текстовима прописа више није могуће пронаћи.
Тада се више не говори о примјени Устава, него о његовом непоштовању и рушењу. То је кључна разлика између легалних промјена уставног уређења и напада на уставни поредак БиХ, коју политичко Сарајево упорно покушава замаглити.
Само се у политичком Сарајеву сматра да се држава јача тако што се Устав слаби
Погледајмо само питање имовине и пар других питања.
Годинама слушамо да је ријеч о тзв. "државној имовини", као да сама употреба тог израза аутоматски рјешава питање својине, надлежности и располагања. Не рјешава. Уставни суд БиХ јесте већином гласова донио своје одлуке, али су саме те одлуке противуставне и ту очиту правну чињеницу никаква већина не може замаглити.
Још је занимљивија прича с функцијом високог представника. Сви знају да су нелегална тзв. Бонска овлашћења, која су с временом постала врста паралелног законодавног система у БиХ, али очекивања и жеље политичког Сарајева многима су важнији од те правне чињенице. Иако по бијелом свијету правни експерти пишу о њиховој противправности, неодрживости и неприхватљивости, код нас слове као "мач Божји".
Или да се присјетимо процеса против Милорада Додика. У читавом низу одлучивања - од првостепеног поступка пред Судом БиХ, преко другостепеног поступка пред истим судом, па до крњег Уставног суда БиХ, редале су се противуставне одлуке доношене под притиском очекивања и жеља политичког Сарајева. Да ли им је то осигурало правну ваљаност? Наравно да није. Незаобилазна чињеница је да је оно што је Комшић сада изјавио о одлуци о Комисији за заштиту националних споменика на сличан начин својевремено поручио и судија Мирсад Стрика, налазећи начин да се извуче из противправног процеса против Додика.
И онда се, након свега тога, домаћим институцијама објашњава да је све то управо владавина права.
Заиста?
Владавина права не живи у политичком Сарајеву
У владавини права мора постојати одговор на једноставно питање: гдје су границе власти онога ко доноси законе или друге одлуке? Одговори не могу бити: "Зато што је рекао високи представник!" односно: "Зато што је тако одлучила било каква већина!"
То није правни аргумент.
Разлика између права и противправног насиља јесте у томе што право има границе. На владавини права утемељене одлуке доносе само они који су надлежни за њихово доношење, у за то прописаној процедури и на основу постојећег ваљаног прописа. Све остало је противправно насиље.
Шта чека Тужилаштво БиХ?
Комшићево признање повод је за логично питање које би морало бити много важније од тога да ли неко воли или не воли Додика.
Питање гласи: Како је могуће, на једној страни, да Тужилаштво БиХ игнорише оно што су у вези с Комисијом за заштиту националних споменика урадили Бећировић и Комшић, када и сам Комшић признаје да су знали да раде противправно, а да су, на другој страни, кривично гонили и осудили Додика зато што је поштовао уставе Републике Српске и БиХ и није поступио по одлуци коју је донио лажни високи представник?
То је принципијелно питање, а принцип би ваљда требало да вриједи и када је оптужени Додик.
Свако ко озбиљно вјерује у владавину права морао би бити заинтересован за одговор.
"Само да не испадне да сам Додиков"
Можда је управо Комшићева изјава ненамјерно оголила читаву ствар и објаснила због чега БиХ стоји у мјесту три деценије, јер, ако политичар гласа противправно, знајући шта је исправно, зато што се плаши да ће бити проглашен “Додиковим", онда је порука јавности поражавајућа: не питајте шта пише у Уставу, не питајте шта каже пословник, не питајте шта налаже закон, него погледајте ко ће бити задовољан, а ко ће вас напасти.
Другим ријечима - чаршија политичког Сарајева је изнад права, а то што су сви инструменти заштите права заробљени у њеним рукама даје јој могућност да се противправно представља као мјерило тога шта је уставно и законито.
Управо то јесте најопасније по БиХ и мир унутар ње - насиље острашћене антидејтонске руље умјесто владавине права и узурпација правосуђа од стране исте те антидејтонске руље.