Симић: Жртва Биљане Плавшић уткана у темеље Српске
Симић у ауторском тексту за "Политику" подсјећа да је Плавшићева 1996. године преузела функцију предсједника Републике Српске, на шта је пристала с обзиром на то да је међународна заједница уцијенила Радована Караџића да преда функцију.
Он је напоменуо да је због раскола у тада владајућем СДС-у, руководство те странке 1997. године искључило из чланства Плавшићеву, која је основала Српски народни савез /СНС/.
Плавшићева се, каже Симић, на почетку није била класичан политичар и залагала да СНС не буде странка, него покрет српског народа.
Он указује на ријечи њеног тадашњег најближег сарадника и пријатеља Светозара Михајловића да је Плавшићева била велики и искрени вјерник, што је утицало на њено укупно дјеловање од почетка деведесетих година до краја живота.
Имала је велики утицај на обнову Цркве Христа Спаситеља у Бањалуци, Саборне цркве у Бијељини и обнову неколико других цркава у Републици Српској.
Симић наводи да је први сигнал да се Плавићева налази на хашкој потјерници био када је приведена приликом једне посјете Бечу 2000. године, те да је 2002. године неке од најближих сарадника информисала о намјери да се добровољно преда Хашком трибуналу.
Према ријечима Михајловића, Плавшићева је након што је примијетила униформисана лица близу зграде у којој је становала у Бањалуци рекла да "ниједна жена не може да иде по скровиштима и мијења свој идентитет", те је зато тада одлучила да се преда.
Плавшићева је, указује Симић, отишла у Хаг 2002. године, одмах се изјаснивши да се не осјећа кривом, а током суђења је одлучила да прихвати дио кривице за пресељење несрпског становништва са територије коју је контролисала Војска Републике Српске.
Други дио оптужнице у вези са ратним злочинима и злочиначким подухватом суд је одбацио након њеног образложења везаног за прихватање дијела одговорности за пресељење несрпског становништва са територије Српске.
Плавишићева је, подсјећа Симић, тада рекла да је то само њена кривица и да не терети друге руководиоце из српског народа оптужене за ратне злочине.
Симић напомиње да је Михајловић два пута посјетио Плавшићеву у Хагу и једном у затвору у Шведској, заједно са Милорадом Додиком.
Послије издржавања казне, истиче Симић, Плавшићева је дошла у Београд, гдје живјела скромно и без политичког дјеловања.
Симић указује и на оцјену Михајловића да политички ангажман Плавшићеве код неких није био најбоље схваћен, да је она била велики борац против криминала и корупције и да је као вјерник политику стављала помало по страни.
Он је навео да је народ схватио њену жртву у тој борби у којој је заложила себе.
Михајловић, који је био у контакту са Плавшићевом 30 година, присјетио се да је за њу у разговору увијек била главна тема Република Српска и стање српског народа.
Она је увијек говорила да српски народ мора да пази на пропусте, када је у рату побјеђивао, а у миру губио.
Подсјећа се да је Плавшићева стално апеловала на српско јединство, наглашавајући да се Дејтон мора чувати као најбоља опција за стабилност српског народа.
Михајловића је истицао да ће Плавшићева, која је била једна од водећих личности Републике Српске, нажалост остати упамћена као једина жена осуђеник у Хашком трибуналу.
Међутим, како је наглашавао Михајловић, Плавшићеву ће памтити и по њеној жртви за стварање Републике Српске, хуманитарном раду и личној жртви коју је дала за стање Републике Српске и опстанак српског народа на овим просторима.
Симић је подсјетио да је Плавшићева по изласку из затвора рекла да је задивљена како су за девет година њеног робовања паметни људи изградили Републику Српску и још је граде.
- Срби и Република Српска је никада неће заборавити - нагласио је Симић.
Биљана Плавшић преминула је 1. октобра у Београду у 96. години. Биће сахрањена у Бањалуци 7. октобра.