Тадић: Европа под туторством - од ЕУ до БиХ
Ауторски текст преносимо у цијелости:
Поново у атмосфери расправе између оних који се залажу за укидање функције високог представника и еманципацију БиХ, с једне стране, и оних који подржавају наставак постојања те функције и туторства над БиХ, с друге стране.
Апсурд је у томе што су за ову другу опцију махом велике земље ЕУ, које истовремено, док у БиХ бране институцију страног туторства, чине све што могу да изградњом сопственог система моћи унутар ЕУ - у областима одбране, заједничке спољне, унутрашње, социјалне и економске политике, остваре сопствену политичку самосталност у односу на САД и друге велике самосталне свјетске силе.
Себе покушавају да ослободе туторства, а у БиХ га одржавају. Управо у том противрјечју налази се један од највећих проблема политичке досљедности ЕУ.
Немилосрдна геополитика
Европско тло, посматрано из перспективе послијератног поретка, још од 1945. године није било потпуно слободно од војног и политичког туторства великих самосталних свјетских сила. На једном дијелу континента одлучујући утицај имале су САД, а на другом СССР. Подјела Европе била је истовремено подјела суверенитета, безбједносних и економских интереса, те политичке самосталности. Падом Берлинског зида и распадом Варшавског пакта очекивало се да ће наступити вријеме потпуне еманципације европских држава. Међутим, умјесто да постане континент независних политичких субјеката или њиховог савеза, Европа је углавном остала у безбједносном и политичком систему чији су главни ослонац САД. Након распада источног блока, америчко војно присуство проширивано је непосредно или посредством НАТО-а, тако да је утицај САД постао доминантан у готово цијелој Европи. Послије почетка сукоба у Украјини тај утицај је додатно ојачан и проширен. Данас се европске земље, уз изузетке Русије и Бјелорусије, у највећој мјери налазе у оквирима стратешког присуства САД.
ЕУ природно има потребу да се афирмише као равноправан свјетски политички субјект, способан да самостално дефинише своје интересе у односима са САД, Русијом, Кином и другим великим самосталним силама. Питање европске еманципације није само питање економске снаге, заједничког тржишта или институционалног уређења. На економском плану таква амбиција није недостижна. На политичком и безбједносном плану, међутим, она наилази на много озбиљније препреке. ЕУ, просто речено, не успијева да пронађе политички дискурс из којег би могла започети изградњу стварну сопствене самосталности. Њена политичка моћ као да непрестано путује између Брисела, Лондона, Берлина и Париза, али ниједан од тих центара не успијева да понуди јасну и досљедну визију европске еманципације. То недвосмислено показује да ЕУ, иако ради на стратешкој аутономији, заједничкој одбрани и јединственој спољној политици, и даље тешко замишља сопствену безбједност, политичку и економску стабилност изван стратешког оквира САД.
Парадоксална политика ЕУ према БиХ
Када би ЕУ стратешки размишљала о сопственом интересу, онда би морала да препозна да њен циљ у БиХ не би требало да буде очување функције високог представника, него њено укидање.
БиХ се у постојећем међународном положају налази још од 1995. године, када су доласком високог представника и снага ИФОР-а на њено тло успостављени послијератни аранжмани. Умјесто да међународно присуство временом постане подршка развоју домаћих институција и њиховој способности да самостално функционишу, оно је прерасло у дуготрајан систем политичког надзора, контроле и страног одлучивања, којим се дисквалификују демократски изабране и уставно надлежне институције.
Дејтонски услови за укидање функције високог представника одавно постоје. Успостављен је мир, осигурана је политичка стабилност и извршена је изградња дејтонских институција. Укидање функције високог представника у БиХ сада би требало да буде доказ да једна европска земља може функционисати без страног политичког тутора. Умјесто тога, подршком останку високог представника Европска унија све вријеме производи аргументе који се, логиком политичке аналогије, окрећу и против ње саме. Наиме, ако БиХ није способна да функционише без високог представника, зашто би се онда могло тврдити да европским државама није потребан спољни безбједносни и политички тутор? Или, ако страни ауторитет има потребу да намеће одлуке у БиХ, зашто би се доводила у питање потреба Вашингтона за ауторитетом у односу на Брисел, Берлин или Париз?
Нису исти сви тутори, па ни резултати туторства
Наравно, економски, институционални и друштвени положај БиХ није подударан са положајем водећих европских држава, али нису упоредиви ни њихови тутори ни историјски резултати различитих облика туторства. Најбољи историјски примјер за то управо јесте њемачко искуство.
Наиме, Њемачка је послије Другог свјетског рата имала могућност да њен послијератни развој у западном дијелу земље буде снажно ослоњен на САД, државу која је у њемачки политички и институционални систем уносила искуства ефикасности, предузимљивости, владавине права и поштовања људских права. То не значи да је америчко присуство било лишено сопствених интереса, али значи да се мора узети у обзир и квалитет политичке школе коју је један тутор доносио. Истовремено, на истоку земље, исти народ, са истим историјским и културним коријенима, био је под другим политичким системом и другим тутором. Савезна Република Њемачка и Демократска Република Њемачка нису оствариле исте резултате ни на пољу економије, ни на другим политичким пољима. Разлика није била у народу, него у систему, институцијама и политичком моделу који је над њим успостављен.
У БиХ је најзначајнији дио политичког утицаја у оквиру међународног туторства повезан са Њемачком и њеним политичким и економским приступом овом простору. Управо ту се с пуним правом отвара питање зашто је омогућено да њемачка геополитичка школа, са својим историјским предрасудама, погрешним процјенама и балканским стереотипима, поново добије прилику да покаже неспособност да разумије сложену уставну и националну структуру БиХ? Имуни на недостатке и мане традиционалне њемачке политике према Балкану и БиХ нису били високи представници Волфганг Петрич, Валентин Инцко и Кристијан Шварц Шилинг, а поготово то није био противправни узурпатор функције високог вредставника Кристијан Шмит. И неколико осталих носилаца те дужности који нису долазили из германског круга, попут Вестендорпа, Ешдадуна или Лајчака, били су под снажним утицајем Њемачке било директним или индиректним тзв. „европским".
Дакле, резултати туторства не зависе само од народа над којим се оно спроводи него и од политичког и цивилизацијског обрасца тутора.
Стварна еманципација Европе немогућа је без укидања високог представника
Крајње је вријеме да ЕУ промијени своју политику према високом представнику. Не због тога што у БиХ нема проблема, него зато што високи представник већ одавно нема шта више да понуди у БиХ и само прави проблеме.
Укидање функције високог представника било би много више од административног или дипломатског потеза. Био би то чин којим би се јасно и симболички поручило да на европском тлу престаје вријеме политичких тутора и почиње вријеме стварне еманципације. Тек тада би и прича о јединственој Европи, заједничким војним снагама, јединственој спољној политици и равноправном економском простору добила пуни политички кредибилитет.
Европа се неће еманциповати само на основу тога што ће све њене државе имати исте политичке ставове, него ће еманципација постојати тек онда када све оне буду биле способне да саме доносе и спроводе своје одлуке. Озбиљан испит те способности могао би бити управо однос према укидању функције високог представника у БиХ.