"Немојте заборавити Купрес" (ВИДЕО)
Није то доживљавао као казну већ као духовно искушење које води ка прочишћењу народа.
Преживљавао је страдање свог народа, али и наслутио шта ће нам се у будућности десити, да ћемо проћи иста страдања и борбу за опстанак.
Ране страдања на Купрешкој висоравни достојанствено се носе. Купрешаци би рекли "ми смо на вјетрометини страдали", борили се за опстанак и остали.
Одувијек је на простору Купреса становништво већински било српско. Из дједових прича, који се борио као борац Солунског фронта, Срби са Купреса су знали којем народу припадају и за коју идеју се боре без обзира што су били под окупатором.
Прегрмили су Први свјетски рат, и поново радом и трудом стекли и нове сукобе дочекали као имућни, и опет им је све одузето.
Одузето им је право на живот које се генерацијама понавља. Није коначан број од 1601 страдалог српског цивила на Купресу током Другог свјетског рата.
Од тога је 280-оро дјеце испод шеснаест година старости!
Стравичан континуитет геноцида и датум који је свим Србима са Купреса дубоко урезан 3. април 1942. године и 3. април 1992. године.
Не смијемо то заборавити.
Први пут за Телевизију Републике Српске свједочи и Милица Шкобић, која је као осмогодишња дјевојчица пуким случајем преживјела напад на село Горњи Малован. Када је рафал покосио 18 цивила који нису успјели да побјегну. Дошле су комшије из засеока Ћеманлићи. Страх је обузима и сада док прича.
И у друга села Купрешке висоравни се 1942. године улазило и убијало. Највише је страдало у Доњем Вуковском јер је било и најбројније. Али и најписменије. Убијали су дјецу, жене и старце.
Ми Срби имамо проблем са заборавом. Негдје нам се промакла та фраза "Ми морамо опростити не смијемо заборавити".
Дубока је то прича. Требамо размишљати у чије име опраштамо. Не можемо ми опраштати у име десетине хиљада дјеце страдале у Другом свјетском рату то је Господњи посао да прашта, прича свештеник Марко Ђурић.
Пола вијека касније опет јаук и смрт. Исти датум 3. април, али 1992. године. И опет Доњи Малован.
Хрватска војска упада у српска села и немилице убија српске цивиле. Злочиначки пале села. Тога дана нападнута су и села - Благај, Занаглина, Равно, Вуковско, Рилићи, Купрес и Бегово Село.
Тијела 11 мјештана Доњег Малована пронађени су 12. априла 1992. године у близини православне цркве у Доњем Маловану од стране српских бораца. Били су дјелимично закопани и прекривени најлоном. Утврђено је да су сви они страдали приликом оружаног напада на Доњи Малован.
Југословенска народна армија у том моменту била једини међународно признати војни субјекат, ЈНА је предвођена Славком Лисицом 7. априла 1992. године ослободила Купрес.
На Купрешкој висоравни убијено је 150, а заробљено 183 српских цивила, који су одведени у бројне логоре у Херцеговини и злогласну сплитску "Лору".
Судбина многих заробљеника ни данас није позната.
Бол и туга за најдражима не пролази. Колико је рат и страдање страшно схватимо тека када све прође и када останемо без оних које волимо. Када останемо сами са својим мислима схватимо и кроз шта су наши родитељи пролазили, посебно мајке које су испраћале синове.
Не смијемо заборавити српске цивиле и војнике убијене у Другом свјетском рату. Не смијемо заборавити ни убијене српске цивиле и војнике у одбрамбено отаџинском рату, јер би тиме заборавили и Републику Српску.
Потомци жртава са Купреса не желе да забораве, и не желе да кришом причају о својим страдалим прецима. Све што траже заузврат од Републике Српске за чије стварање су животе дали њихови најмилији да трећи април буде празник сјећања од републичког значаја.
Купрес то заслужује!