Свједочанство Станише Стевановића о страдању рођака Стојана у Брађевини: Видио сам како су га заробили и свирепо убили
Станиша је рођен 1956. године у Брађевини, у мјесној заједници Ратковићи. Прије рата живио је од пољопривреде, обрађивао земљу, гајио стоку и сарађивао са људима из околних српских и муслиманских села.
"Никад нисам имао проблема са Муслиманима прије рата. Долазили су код мене да раде. Били смо добри и сарађивали смо."
Када су почеле приче о рату, мало ко је вјеровао да ће сукоби захватити и њихов крај. Први знаци рата, сведочи Станиша, осјетили су се када се враћао из Београда. У Братунцу су биле постављене барикаде, па је морао да се врати преко Дрине. Убрзо су у селу организовали страже. Жене и дјецу иселили су у Србију. У заселку Брађевина остало је само дванаест мјештана.
"Двадесет седмог јуна 1992. године су нас напали. Стојан је спавао. Устао је бос, у чарапама и он је пошао да избјегне из села према Грабовичкој ријеци. Они су га ту ухватили, заробили. И извели га ту иза куће Живка Стевановића и ту су га оборили и заклали."
Станиша је у том тренутку био на стражи изнад села. Са положаја на којем се налазио видио је шта се дешава, али није могао да помогне. Када су нападачи отишли, сишао је и са још неколико мушкараца извукао Стојаново тијело. Ставили су га у колица и пренијели до асфалта на Грабовичкој ријеци. Одатле га је преузео Стојанов син Милован и одвезао у башту, гдје је извршена обдукција.
Тог дана у заселку Брађевина убијено је уз Стојана још пет мјештана, Владо Павловић, Славољуб Петровић, Новица Станојевић, Радоје Јовановић и Љубиша Гајић. Сви су пострадали на свиреп начин.
Станиша је о овом нападу и убиствима свједочио пред Међународним судом у Хагу, Окружном суду у Бијељини и Врховном суду у Бањој Луци. Иако је детаљно описао шта се догодило, правда за српске жртве у том подручју, како каже, никада није задовољена.
- То је тако. За српску жртву нема сузе. За Србе је мало ко одговарао - константује Станиша
Кућа му је изгорјела, стока одведена, а породица се склонила у Србију. Он је остао на ратишту, на положајима у Баковићима, Радијевићима, на Прибићевцу, Трнову. Све је изгубио, али је сачувао живот да подигне седморо дјеце. Данас има осамнаесторо унучади, али бол за изгубљеним рођаком и за свим страдалима не пролази.
"Кад ти убију рођака, а ти то гледаш и не можеш ништа да урадиш… то те прати цијели живот. Морао сам да сачувам главу, јер сам знао да ако покушам нешто, убиће и мене, а ко ће онда дјецу да подиже?"
Станиша данас живи на Грабовичкој ријеци, на имању које је купио послије рата. Има велику породицу али сјећање на 27. јун 1992. и на све што се тог дана догодило остаје трајно.
Комплетно свједочанство Станише Стевановића доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на сљедећем линку.
Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата. Свједочанства ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама Меморијалног центра Републике Српске. Централна комеморација у сјећање на страдање 3.267 Срба средњег Подриња и Бирча биће одржана у Братунцу 4. јула, уз овогодишњу поруку: У БРАТУНАЦ СЕ НЕ ЗОВЕ, У БРАТУНАЦ СЕ ИДЕ