Тришић Бабић: Анатомија слабости
У колумни за Медијски систем Републике Српске - СРНА, Тришић Бабић је указала да предсједник Републике није церемонијална награда за лијепу биографију, већ мјесто на којем човјек прима ударце које није очекивао, разговара са људима које није бирао, преузима одговорност коју не може пренијети на другога и понекад у неколико сати доноси одлуке чије ће посљедице трајати годинама.
- Можда је зато погрешно цијелу причу свести на питање: "Зашто Бранко Блануша неће на телевизијски дуел?". Много важније питање гласи: Шта његово понашање говори о начину на који доноси одлуке када се нађе под притиском? - оцијенила је Тришић Бабић у колумни коју Медијски систем Републике Српске - СРНА преноси у цијелости:
Готово је невјероватно да се у трећој деценији 21. вијека, у изборној трци у којој грађани практично бирају између два кандидата за предсједника Републике, уопште мора расправљати о томе да ли ће се они међусобно суочити пред телевизијским камерама.
Дебата није привилегија кандидата. Није ни телевизијски спектакл. Она је један од најједноставнијих тестова демократске политике: ставите двојицу људи који траже исту функцију за исти сто, поставите им иста питања и пустите грађане да виде како размишљају када нема припремљеног говора, како реагују на аргумент противника и колико познају посао за који траже повјерење.
Бранко Блануша тај тест не жели.
Још необичније дјелује образложење - кандидат за предсједника Републике Српске не може да издвоји вријеме за телевизијску дебату зато што има раније договорене обавезе и разговоре са грађанима.
То би можда звучало увјерљиво да телевизијска дебата није управо разговор са грађанима, само са неупоредиво већим бројем њих истовремено.
Ако његове објаве на друштвеним мрежама заиста показују да појединачне теренске активности прати неколико десетина или стотину људи, контраст је политички очигледан: одбија се могућност да кандидата истовремено чује потенцијално огромна телевизијска публика да би се сачували догађаји далеко мањег домета. Али проблем је дубљи од једног термина у календару.
СЛАБОСТ КАО ОБРАЗАЦ
Начин на који је Блануша дошао до кандидатуре због тога постаје релевантан. Документовано је да је у процесу кандидовања гласао против сопствене кандидатуре и предлагао друге људе и то више није политичка анегдота. У комбинацији са избјегавањем непосредног телевизијског сучељавања отвара легитимно питање одлучности.
Не мора човјек жељети функцију да би је добро обављао. Али кандидат за предсједника мора макар остављати утисак да контролише сопствене политичке одлуке. Код Блануше се, умјесто тога, ствара необична слика: странка га кандидује док он предлаже друге; када постане кандидат, избјегава директно суочавање; када треба објаснити зашто, позива се на друге обавезе.
У политици постоји огромна разлика између скромности и неодлучности. Прва може бити врлина. Друга на мјесту предсједника може постати озбиљан проблем.
ПРЕДСЈЕДНИК НИЈЕ ФУНКЦИЈА ЗА МИРНА ВРЕМЕНА
Ту ова прича престаје да буде питање телевизије и постаје питање геополитике. Република Српска није политичка заједница смјештена у удобном и предвидивом окружењу. Њена политика одвија се између Брисела, Вашингтона, Москве, Тел Авива и све важнијих глобалних центара моћи.
Предсједник Републике може се наћи под притиском страних дипломата, међународних институција, унутрашњих политичких противника и догађаја које није бирао. Тамо нема могућности да се непријатан разговор избрише из календара.
Предсједнику ће преко пута сједити људи који нису његови политички пријатељи. Неки ће имати захтјеве који су неприхватљиви. Неки ће пријетити политичким или економским посљедицама. Са некима ће морати да разговара управо онда када би најрадије устао од стола.
Тада су потребни хладнокрвност, брзина, самопоуздање, познавање чињеница, способност импровизације, преговарачка интелигенција и осјећај када треба рећи "не", а када направити компромис којим се чува оно најважније.
Предсједник мале политичке заједнице у свијету великих сила, штавише, мора бити још способнији преговарач од предсједника велике државе. Велика сила понекад може себи дозволити лошу процјену. Мали је често плаћају историјом.
ШТА БИ БИЛО КАДА БИ ПРЕКО ПУТА СЈЕДИО МНОГО ИСКУСНИЈИ МЕЂУНАРОДНИ ПРЕГОВАРАЧ ИЗА КОЈЕГ СТОЈИ ВЕЛИКА ДРЖАВА?
Зато је телевизијски дуел занимљив као својеврсна политичка лабораторија. Ако кандидат не жели да сједне преко пута Саве Минића, потпуно је рационално питати како би изгледао када преко пута њега не би сједио домаћи противкандидат него много искуснији међународни преговарач иза којег стоји велика држава. Како би реаговао када би захтјев стигао из Вашингтона? Како када би притисак дошао из Брисела?
Како би истовремено чувао однос са Русијом, разговарао са Американцима, одржавао европске канале, разумио промјене у глобалном односу снага и знао када треба отворити врата према другим центрима моћи?
Спољна политика малих народа није такмичење у великим ријечима. Она је умјетност опстанка. За њу није довољан човјек који зна шта мисли. Потребан је човјек способан да оно што мисли одбрани пред неким ко мисли потпуно супротно.
РТРС ЈЕ ОВДЈЕ ВИШЕ ОД ТЕЛЕВИЗИЈЕ
Постоји још једна димензија. РТРС није приватни студио који је позвао двојицу политичара ради гледаности. То је јавни сервис Републике Српске, институција коју финансирају њени грађани и једна од институција насталих заједно са Републиком Српском.
Кандидат има пуно право да критикује РТРС. Може сматрати његову уређивачку политику неправедном. Може критиковати новинаре, емисије или руководство. Али, управо тада постоји најједноставнији одговор: доћи.
Доћи пред камере јавног сервиса који критикујеш, погледати противника у очи и рећи шта мислиш. То је политичка снага. Одсуство је само одсуство.
АНАТОМИЈА СЛАБОСТИ
Можда је зато погрешно читаву причу свести на питање: "Зашто Бранко Блануша неће на телевизијски дуел?". Много важније питање гласи: Шта његово понашање говори о начину на који доноси одлуке када се нађе под притиском?
Јер предсједник Републике није церемонијална награда за лијепу биографију. То је мјесто на којем човјек прима ударце које није очекивао, разговара са људима које није бирао, преузима одговорност коју не може пренијети на другога и понекад у неколико сати доноси одлуке чије ће посљедице трајати годинама.
Предсједник не мора увијек бити најгласнији човјек у просторији. Напротив. Али мора бити човјек који ће у просторију ући.
И можда је управо то најједноставнија анатомија политичке слабости: није проблем када се човјек плаши тешког разговора, проблем настаје када тражи функцију на којој више нема право да од ње побјегне.