Кочани и ове године показују колико воле Петра Кочића
Учитељ Петар Пекић је још 1939. године са колегама основао Културно-просветно друштво "Петар Кочић", поштујући дјело великог српског писца и борца за истину, правду, слободу и љепоту језика да би друштво у новије вријеме било обновљено и установило ову манифестацију.
Књижевник Власта Ценић рекао је да су се окупили 11. септембра шести пут и "Кочићеве дане" почели његовом пјесмом "Молитва".
- Имали смо језичку трибину и награду `Мргуда` за најлепшу љубавну причу доделили Дину Бурџовићу из Бијелог Поља. Атмосфера је била посебна, а Кочић није остао само тамо где је рођен и где је стварао. Стигао је и до нас поново - истакао је Ценић.
Завршница манифестације биће у суботу, 19. септембра, у локалној основној школи, која је у улици названој по чувеном Змијањцу, што Ценића посебно радује.
- Имаћемо наступ фолклора, рецитаторе, игроказ о славама. Врло је лепо и значајно да деца учествују у свему због свих порука које нам Кочић шаље из свог времена - указао је Ценић.
Према његовим ријечима, све су то свевременске поруке - истина, правда и слобода.
- Зато су га учитељи препознали уочи почетка Другог светског рата и ево ми данас препознајемо те вредности. Ту је и Кочићева љубав према народном језику. Тако да смо све уклопили у једну лепу причу - рекао је Ценић, који је и професор српског језика у пензији.
Он је напоменуо да је Кочић заступљен у школским лектирама у Србији, али да га дјеца данас разумију на другачији начин.
- Ми у петом разреду читамо Кочићевог `Јаблана`, онда у седмом разреду `Кроз мећаву`, у осмом `Јазавца пред судом` и он је присутан и касније. Ови малецки `Јаблана` памте, навијају за њега и Лују, а касније одрастањем схвате алегорију кога представља Јаблан, а кога Рудоња - навео је Ценић.
Он је додао да је посебно радостан што је ове године био на "Кочићевом збору" и имао част да се обрати на свечаној академији у Бањалуци.
- Све ме је то још више приближило Кочићу и даје енергију да нашу манифестацију у Кочану подигнемо на још виши ниво. `Кочићев збор` у Бањалуци, на Змијању, у манастиру Гомионици – то је сасвим природно. Али, Кочић на југу Србије? И то је природно. Он је наш деценијама и заувек - истакао је Ценић.